Mnogo pre čuvenog beogradskog „Večitog derbija“, čak i pre nego što su „Crvena zvezda“ i „Partizan“ osnovani, Novi Sad je imao svoj derbi.
Naime, niz godina, nakon Prvog svetskog rata, u Novom Sadu je vladao veliki rivalitet između lokalnih fudbalskih klubova Vojvodine i NAK-a. Bez obzira da li se radilo o prijateljskoj ili prvenstvenoj utakmici, kada igraju ova dva kluba na stadionu su se okupljali svi ljubitelji fudbala iz Novog Sada, uvereni da će prisustvovati lepoj i borbenoj utakmici.
Novosadski atletski klub (NAK) bio je najstarije i jedno od najuspešnijih novosadskih sportskih društava, koje je imalo aktivnu fudbalsku sekciju. Klub je osnovan 1910. godine, kada je Novi Sad bio u sastavu Austrougarske i okupljao mahom sportiste mađarske nacionalnosti. Klupske boje su bile plava i bela.
Sa druge strane, fudbalski klub Vojvodina osnovan je u prvoj polovini 1914. godine, od strane učenika Zmaj Jovine gimnazije i činili su ga srpski igrači. Za boje kluba odabrana je crveno bela kombinacija. U istoriji novosadskog sporta pre Drugog svetskog rata, Vojvodina, koja je ujedno bila i atletski klub ostaće upamćena kao klub koji je ostvario najveći uspeh.
Slovenski deo Novog Sada je navijao za Vojvodinu, dok je mađarski i nemački deo grada podržavao plavo-bele. Iako je to rodilo veliko rivalstvo koje je punilo stadione i crtalo nevidljive granice navijačkog pripadništva, fudbaleri suparničkih ekipa bili su veliki prijatelji
Fudbaleri i navijači NAK-a posle svake pobede svog kluba, okupljali su se u kafani „Kod Maroša“, koja se nalazila u blizini kasarne u Futoškoj ulici, na samom uglu Futoške i Braće Ribnikar i koja je bila najbliža nekadašnjem NAK-ovom igralištu.
Proslave su obično trajale do duboko u noć i u takvim prilikama gazda Maroš bi ostajao bez kompletnog inventara, čaša i flaša, jer bi slavljenici sve živo porazbijali.
Na Vidovdan, 28. juna 1925. godine, trebalo je da se odigra značajan derbi između NAK-a i Vojvodine. Pre toga je, iste godine. NAK već zabeležio dve pobede nad crveno-belima i u kafani „Kod Maroša“ se pripremalo i treće uzastopno slavlje. Gazda Maroš je obišao sve staklare u gradu i unapred pokupovao sve čaše i flaše, znajući s kim ima posla.
Međutim, Vojvodina je zaigrala mnogo bolje nego ranije i jednim, ali zlata vrednim pogotkom, savladala svog velikog rivala. Te večeri su slavili navijači Vojvodine, a u kafani „Kod Maroša“ bilo je tiho kao da je dan žalosti. „Municija“ za lumpovanje ostala je kafedžiji za neku drugu priliku.
Preuzmite android aplikaciju.
