Možda je Beograđanima najpoznatiji takozvani “krug dvojke“, epicentar prestonice omeđen nevidljivom granicom koju je pravio tramvaj broj dva, međutim, za nas Novosađane postojao je neki drugi krug, koji je bitno odredio naše postojanje, a to je “krug sedmice“.
Svi koji su imali priliku da odrastaju, momče se i devojče proteklih godina u našem gradu, veoma su dobro upoznati sa ovim fenomenom.
Ne, u pitanju nije nekoliko kvartova poznatih po najprefinjenijem i najluksuznijem načinu življenja, kao što je to slučaj sa beogradskim “krugom dvojke“, već pun krug koji je autobuska linija broj sedam nekada pravila po gradu, te to šta je za nas ona predstavljala.
Iako Novi Sad iz dana u dan biva sve bogatiji sadržajima koje može da ponudi mladima (živela titula Evropske prestonice kulture), nekada se noćni život uglavnom odvijao u užem centru grada ili tu negde u blizini, recimo na Keju.
Kao tinejdžeri, u našim glavama persone veoma ozbiljnih godina i životnih shvatanja, a zapravo deca, koristili smo svaku priliku da u potpunosti iskoristimo sve prednosti koje nam je nudio luksuz stanovanja u Novom Sadu.
Zbog toga nismo nestrpljivo čekali vikende kako bismo krenuli u potragu za zabavom, već smo svakodnevno sebi pronalazili neki novi zanimljiv sadržaj koji bi nas okupirao.
Ti sadržaji su se na početku obično nalazili u blizini naše kuće, ali su vremenom, kako smo sticali roditeljsko poverenje, bivali sve udaljeniji. Zato smo svi hrlili u centar, iako smo živeli u najrazličitijim delovima grada.
Mogli smo gde nam srce ište. Novi Sad, iako mali, činio se neograničeno veliki prostor koji smo tek trebali da istražimo i osvojimo.
Nije nam bio problem otići ni u jedan od mnogobrojnih kvartova koji je u tom trenutku imao nešto što nam je bilo zanimljivo.
Postojale su razne autobuske linije koje su uredno vozile do svakog mesta koje bi se našlo na našoj listi želja, međutim, sve i jedna od tih linija svoju poslednju vožnju završavala je u ponoć.
Nakon ponoći si “mogao da se slikaš“, hvataš taksi i pažljivo posmatraš kako taksimetar otkucava trocifreni broj, zbog kog ćeš nakon što stigneš kući ostati totalno švorc.
Ipak, samo retki su se u to vreme kući vraćali taksijem.
Ne samo zbog toga da bi uštekali novac koji su im roditelji dali za izlazak to veče, već i zbog same atmosfere koja je vladala unutar nje, omiljeno prevozno sredstvo tih godina bila je autobuska linija broj sedam, takozvana “sedmica“.
“Sedmica“ je bivala kultni autobus. Radi se o jedinoj liniji koja je vozila po Novom Sadu nakon ponoći, a njen raspored, za razliku od drugih autobusa koji su svoj menjali po sezonama, bio je isti godinama unazad.
Znalo se, nakon što otkuca ponoć, “sedmica“ vozi na svakih četrdeset minuta.
Njena ruta bila je poznata. Vozila je od Limana 4, preko čitavog Bulevara oslobođenja gde je na stanici kod Futoške pijace uglavnom kupila najveći broj mladih, Detelinare, Novog naselja, a onda ponovo nastavljala ka Limanu gde bi završila svoj pun krug.
Na taj način pokrivala je skoro sve delove grada. Iz centra nam je do Futoške pijace trebalo svega sedam minuta, a brat bratu ni da je troduplo više od toga ne bi nam bilo teško samo da ne trošimo teško iskukane roditeljske pare onim nemilosrdnim taksistima.
U “sedmici“ nikada nije bila tišina. Tu su se obično mešale tri ili četiri različite pesme sa raznih telefona, a svako društvo bi pokušavalo što glasnije da otpeva svoju numeru kao da je u pitanju neko muzičko takmičenje.
Disati se moglo, ali jedva, pogotovo za nas niske.
Promili alkohola u vazduhu bili su zastupljeni u tolikoj meri da si se komotno mogao napiti, bez da si okusio alkohol to veče.
Gužva je bila tolika da su šanse da uđeš u autbous, ukoliko ga čekaš posle Futoške pijace, bile ispod minimalnih.
Face koje su koristile ovaj prevoz dolazile su iz raznih društvenih slojeva.
Pored fensera koji su bili najbrojniji, bilo je tu i pankera i darkera koji su svojim slušalicama u ušima negodovali ono što su smatrali muzičkim neukusom svojih vršnjaka.
Zbog dobro poznatog reda vožnje, ako su ti roditelji dozvolili da ostaneš do dva ujutru, znalo se, ideš kući “sedmicom“ u 1.20.
Tako su se u “sedmici“ rodile i neke prve ljubavi. Ukoliko je i tvoja simpatija svaki put morala da se nacrta kući u dva kao i ti, skoro svaki dan bi je mogao sresti u poznatom terminu.
U “sedmici“ se ponekad i igralo uz muziku. Doduše, zbog ogromne gužve nismo imali mogućnosti za neke “bogznakakve“ pokrete, ali cimanje glave napred-nazad bilo je dovoljno da oda utisak da smo srećni što smo tu, što smo mladi i što živimo punim plućima u tom trenutku.
Danas ova linija više ne saobraća. Njenu ulogu sada obavlja autobus broj 18 koji jedini prevozi putnike po noći.
Iako nije u pitanju ista putanja, princip je isti – obići što više kvartova u Novom Sadu, pokupiti mlade i bezbedno ih transportovati kući.
U “osamnaesticu“ nikada nisam ušla. Bojim se da bi to bila izdaja one uspomene na “sedmicu“ koju tako rado čuvam u srcu još od mladosti.
Nadam se da “mladi“ koji su tek počeli sa osvajanjem ovog predivnog grada stvaraju barem upola lepe uspomene kakve smo stvarali mi u “sedmici“.
Nadam se da današnji vozači imaju živaca za tri pomešane vrste muzike, buku, galamu i glasan smeh, kao što su imali oni naši.
Nadam se da je nova linija u svemu dosledno zamenila staru i da je jedini nedostatak u odnosu na nekad to što je, da se ne lažemo, mnogo teže prelomiti jezik da izgovoriš “krug osamnaestice“, nego “krug sedmice“.
Kada bi Štrand bio ono dete kojim se ponosimo, šta bi bio Oficirac?
Preuzmite android aplikaciju.
