Uzimam telefon i prstom prevlačim preko ekrana ne bi li „otključala svoju šifru“ i pristupila podacima koji se nalaze na njemu.
Mislim se… kada bi mi neko maznuo telefon, ne bi bilo najgore to što bi mogao da “ojadi“ sve moje račune, jer da se ne lažemo, nema tamo bogznačega, već bi to značilo da sam izgubila pristup email-u, mnogim značajnim brojevima telefona, nekim beleškama od kojih mi zavisi karijera i uspomenama koje sam godinama tako uporno sakupljala.
Ej, pa ceo život smo strpali u inovativnu džepnu skalameriju.
A mogu vam reći da to i nije neki život ako van toga što je u telefonu, nemamo čemu da se radujemo.
Dakle…
Iako se pravim da ih ne primećujem, mom opsesivno kompulsivnom poremećaju veoma smetaju crvene tačkice koje označavaju da neku od primljenih poruka nisam otvorila i pročitala.
Dvadesetak neotvorenih email-ova, sedamnaest nepročitanih poruka na Viber-u, WhatsApp koji se usijao, Instagram i Facebook koji me prosto mame da ostavim ono na čemu radim u koristeći ih, uludo, provedem naredna dva sata, čine me pomalo anksioznom i željnom da se vratim u prošlost.
Prošlost u kojoj su ove čudne sprave činile samo maleni deo našeg života, za razliku od danas kada su nam neizostavan deo svakodnevice.
Kažu da ne valja živeti u prošlosti, međutim, biti nostalgičan je ponekad ne samo lepo, nego i korisno. Čisto da bismo se setili ko smo.
Kada sam bila drugi razred osnovne škole mobilni telefoni su se tek pojavili. Mama i tata su imali, razume se, samo jedan mobilni telefon koji je i pored mogućnosti da se prenosi stajao na, prethodno dogovorom ustanovljenom, mestu u stanu.
Dobro se sećam kako je izgledao jer sam, usled mojih kreativnih ispada sa flomasterom, kada sam ga obojila u ljubičasto, dobila nezapamćene batine.
Naravno, to nije bio dovoljno veliki razlog da bi tata digao ruku na svoju princezu, ali mama se, dobro se sećam, prilično dala u to, kao da je uvežbavala pokrete kako bi kasnije otresla tepih okačen u dvorištu.
Ljubičasti Siemens, u daljoj priči ću ga oslovljavati “ciglom“, ne moram da vam objašnjavam zašto, kasnije je postao sastavni deo mog kofera sa igračkama.
Da je neko mojima tada, recimo, maznuo tu ciglu, šteta bi nastala jedino ukoliko bi njome bila razbijena nečija glava. Na sve druge načine bili smo zaštićeni.
Kasnije smo se upgrade-ovali. Cigla je zamenjena za mnogo manje, prenosivije telefone na na kojima smo ipak provodili nešto više vremena.
Zbog čega? Pa, dabome, zbog zmijice!
Zmijica je bila vrhunac tehnologije u mom odrastanju. Dobro, možda ju je posle zamenio “kućni ljubimac“ na baterije kojeg si mogao kupiti u kineskoj radnji i koji te je učio obavezi da moraš da se brineš o nekome.
Nagradno vreme na telefonu “krvavo“ sam zarađivala! Naučena pesma iz Bukvara i rešen bonus zadatak iz matematike osiguravali su mojih sat vremena na telefonu.
View this post on Instagram
Koliko se sve obrnulo svedoči i činjenica da danas detetu moraš ceo dan da ugađaš i pustiš ga na telefon da bi ti zaradio da ono bude sat vremena za udžbenikom.
Sećate se našeg teksta o mekom i tvrdom roditeljstvu? Ukoliko ga niste pročitali, to možete učiniti OVDE.
U osnovnoj školi samo su retki nosili svoje mobilne sa sobom. Podrazumevalo se da ih svi imaju kod kuće, ali da im roditelji ne dozvoljavaju da ih nose sa sobom kako bi pratili na času.
Kada smo izlazili, napolje smo smeli do određenog broja sati, a ukoliko bi nam se ćefnulo da malo produžimo, morali smo da pešačimo do kuće kako bi za dodatnih 15 minuta pitali preko interfona.
Sećam se, kao da je juče bilo, kako sam hodala bezmalo 25 minuta do zgrade nadajući se da će mi mama dozvoliti da ostanem još malo napolju, a kada sam konačno stigla na adresu, na interfonu me je dočekalo jedno izrično: “Ne!“
Jeste, kada tako postaviš, onda postojanje mobilnog i nije toliko loša stvar. Uštediš koji kilometar hoda i koji sat nerviranja, međutim, mi smo eksperti da korisne stvari napravimo pogubnim.
Bilo je lepo tada biti dete…
Danas svako može da prođe i kao vidovnjak i kao numerolog. Dovoljno je da ti malo pronjuška po ličnim podacima koje samovoljno kačiš na net i, ta-da, sve zna o tebi. Zamisli, tek šta bi bilo kada bi ti neko provalio šifru.
I tako uzimam telefon i prevlačim prstom ne bi li ga “otključala“ i pored svih ovih misli u glavi padne mi na pamet da je bolje da se vratim na ono starinsko pisanje podsetnika na papirić i vođenje dnevnika, jer…
Dnevnik su mi čitale onomad baka i mama, a ovako rizikujem da svako ko zapamti šestocifrenu lozinku ima detaljan pregled mog života i moje glave.
Preuzmite android aplikaciju.
