Kada se pojave teške teme kao što su rat, smrt i ostale životne teme koje nisu prijatne, odrasli ponekad previše odraslo razmišljaju i ne slušaju potrebe deteta.
Roditelji mogu osećati da neke stvari moraju da objasne, ali ne primećuju da ih dete uopšte nije prepoznalo ili mu još nije problematično. U tom slučaju savet je da „veštački“ pripremite razgovor.
Obratimo pažnju na dete i budimo spremni da odgovorimo kada ono samo izrazi želju za razgovorom. Naravno, sa decom treba razgovarati na odgovarajući način. Odgovori treba da budu kratki, jasni, jednostavni i konkretni.
Nemojmo izbegavati ono što nas dete pita. Kada deca vide da odgovori njihovih roditelja nisu strašni, mogu da se smire. Takođe, ako nas dete pita da li je neko poginuo u ratu, ne izbegavajmo odgovor.
Da, neki su i umrli, možemo odgovoriti. Ako se okolišali, deca će to prepoznati.
Hoće li rat doći do nas?
Deca mogu da pitaju i nešto što plaši roditelje. Detetu treba ponuditi umirujući odgovor, a ako roditelj u nekom trenutku to ne može, bolje je da odložite razgovor. Takav primer može biti pitanje da li će rat doći do nas. Ako osećamo istinski strah, teško ćemo detetu ponuditi odgovor koji će ga smiriti.
U tom slučaju možemo dete poslati drugom roditelju, odnosno nekom ko je blizak detetu i ko će moći da vodi takav razgovor. Ako to nije moguće, odlažemo razgovor za kasnije.
Dete koje oseća da nismo iskreni u svojim odgovorima neće se osećati bezbedno uprkos „tačnom“ odgovoru.
Šta ako nas dete pita šta je rat?
To može biti dobro istraživačko pitanje. Možemo ukratko odgovoriti kako sami zamišljamo rat, a zatim pozvati dete da samo podeli svoja razmišljanja. Pošto se deca teže izražavaju rečima, mogu i da crtaju ili da se igraju rata.
Ovo nam daje uvid u to kako se informacije o ratu uklapaju u detetov mozak.
Ne treba da se plašimo ako na crtežima vidimo krv ili nasilje, ili ako on takve crteže crta dugo posle razgovora. Na taj način dete obrađuje informacije i izražava se.
Ne pravimo tabue
Roditelji se pitaju i kako da doziraju informacije o ratu i da li treba da pokušaju da ih sakriju od deteta. Na ovaj način tema postaje tabu i to je ono što najviše nagriza. Čudovište može postati veće nego što jeste. Osim toga, dete može da čuje o ratu na drugom mestu i bolje je da roditelji zadrže uticaj na to koje informacije će i na koji način dobijati.
Treba ograničiti poplavu informacija, pa i priča o ratu u prisustvu dece. Ako dete ne započne temu, a roditelji primete da je zabrinuto tokom razgovora starijih. Možemo reći da smo ljuti zbog ovoga što se dešava, da to nije ovde, da je daleko i da će se odrasli već dogovoriti i rešiti spor.
Prekomerna izloženost vestima može da ostavi utisak da nam je ovaj rat mnogo bliži nego što zaista jeste.
U razgovoru je zato važno istaći, pre svega, da je rat daleko, da smo ovde bezbedni, a takođe i da ovo nije jedini rat, da nije nešto novo i neobično. Na taj način uspostavljamo distancu i umirujemo dete.
Rat nije odgovor
Roditelji treba da kažu i mlađoj deci da rešavanje sukoba na ovaj način, ratom, nije ispravno. Na primer, možemo reći da će na kraju morati da se dogovore, a ako to ne učine, drugi ljudi će im pomoći. Treba ih uveriti da će se odrasli pobrinuti da budemo bezbedni.
Preuzmite android aplikaciju.
