Iako naš grad ni po čemu ne zaostaje za prestonicom i u stopu prati sve novine, te koristi svaku mogućnost da se unapređuje, istina je da smo mi i dalje jedna mala enklava koju odlikuje posebna doza kulture i lepog ponašanja.
Istinskog Novosađanina, ili Novosađanku, da se dame ne uvrede, ne prepoznajete samo po klasičnom nedeljnom ručku “supe, sosa, mesa“ već i po velikom broju karakteristika svojstvenih samo nama.
Teško ćete u Beogradu uspeti da vidite nekog deku ili baku kako sede na klupi u parku i čitaju novine ili rešavaju ukrštene reči. Istina, verovatno da i onu nekolicinu njih koji postoje niko ne bi primetio jer svi negde žure i jure.
Međutim, mi to blago i dalje čuvamo. Da li je to zbog toga što dioptrija ne dozvoljava čitanje novina preko telefona, ili zbog toga što Dnevnik još uvek nije napravio aplikaciju za mobilni? Ne znamo, ali znamo da je, čim Dunavski park ozeleni, veoma teško pronaći slobodnu klupu, a da na njoj nije smešten neki penzioner koji, zajedno sa suncem, upija i neko štivo u sebe.
Ipak, “pravi“ Novosađanin najlakše se prepoznaje u saobraćaju. Ne, ne mislimo na momenat kada pada kiša pa zaboravi da vozi, to se dešava i starosađanima i onima koji su se tek doselili, već na to da on ulicu prelazi isključivo i samo na zeleno.
Elem, nema veze što ni iz levog ni iz desnog smera nema automobila, te što se ulica može sasvim bezbedno preći, ukoliko semafor pokazuje crvenu boju situacija je jasna, istinski Novosađanin će uredno stati i sačekati zeleni signal kako bi prešao na drugu stranu puta.
Istina, ponekad ćete uočiti nekog klinca ili klinku kako pretrčavaju i “na crveno“, ali to nije za zameranje. Mladi su, sa godinama se usvajaju i maniri, postaće i oni jednog dana “pravi“ Novosađani.
Koliko je ova pojava čudna shvatimo tek kada odemo u Beograd ili negde u inostranstvo, te kada ugledamo horde ljudi koji užurbano pretrčavaju sa jedne strane na drugu ne mareći da li će ugroziti nekoga u saobraćaju.
Možda je razlika u tome što oni “nemaju kade“, a mi imamo?
Istinski primerci Novosađana koji žive u zgradi obraćaju posebnu pažnju na neke stvari, poput toga da deca ne trče po stanu i ne budu glasni za vreme “kućnog reda“, da ne tresu mrve kroz prozor zato što padaju komšiji niže u stan, da očiste sneg ispred ulaza ukoliko ga ima, da orežu živicu i okopaju bašticu ispred zgrade, a najviše na to da im se nikada ne dogodi da neko od komšija prođe pored njih, a da ga ne pozdrave, osim ako iz nekog razloga nisu “u ratu“ sa njime.
Pravi Novosađanin zna ko su Isa i Bisa, te kada odlazi u Dunavski park uvek gleda u smeru jezera ne bi li ih video, čak i ako zna da se to neće dogoditi, kada prolazi Katoličkom portom uvek spomene kako je tu nekada bio Piping, klub u kome je proveo najlepše dane mladosti.
Voli, takođe, da spomene i kako je Novi Sad pre deceniju bio lepši nego sada i kako se u njemu umelo živeti, naravno, jer se ne seća da je istu rečenicu izgovarao i pre deset godina.
Obično se od tačke A do tačke B prevozi biciklom, a na leto ta tačka B najčešće bude kupalište Štrand, jer kako pravi Novosađanin kaže, ni jedno more mu ne može stati uz rame. Još ukoliko na Štrandu poseduje i kabinu… ih, od toga novosadskije ne može.
Odlazak na pijacu gleda kao ritualni događaj u kome uživa, a ne kao obavezu. Nikada ne odlazi po sir, nego odlazi kod Mire po sir, kod Steve po jaja, kod baba Ljubice po domaću piletinu, jer sa svima razvija prijateljski odnos.
Taj prijateljski odnos prema svetu, pokazuje i to što za katoličke praznike ima barem jednog komšiju Mađara kome uredno čestita Božić ili Uskrs.
Poslednja stvar koju ćemo danas navesti, a koja je možda i glavna odlika istinskog Novosađanina jeste to da, koliko god gunđao da mu ne valja ovo ili ono, on odavde nikad ne bi otišao, jer mu je duboko u srcu sve potaman.
Samo, razume se, to niko ne sme znati, moramo pratiti trend nezadovoljstva, to je sada moderno.
Preuzmite android aplikaciju.
