Борислав Бора Станковић један од најзначајнијих писаца српског реализма, приповедач, драматичар и романсијер нам је оставио још једну аутобиографску причу, и то ону можда најважнију, која надилази уметничку инспирацију како је пронашао љубав свог живота.
Незаобилазно књижевно штиво су његови романи ”Коштана” и ”Нечиста крв”, но колико год успеју да дотакну након читања, део приватног живота има још јачи утисак. Једна од лепших љубавних прича која може послужити као инспирација многима па чак и у виду екранизације је управо овог писца. Сасвим обична шетња Теразијама улицом краља Милана се претворила у судбински сусрет.
У једном тренутку Станковић се зауставио испред излога фотографске радње у ком су се налазиле десетине фотографија угледних Београђана и Београђанки пред предстојећи маскенбал. Једна фотографја му је посебно привукла поглед, лепа девојка у морнарској униформи, као хипнотисан је стајао упијајући сваки делић њеног лица. Опчињен том фотографијом морао је прошетати још пар пута у току дана том улицом да је се нагледа, толико му се увукла под кожу да није могао престати мислити на њу. Незнанка је постала предмет жеље.
Верујући у судбину, сматрајући да сваки човек има предодређен животни пут и судбински час који све постави на своје место, у његовом случају се умешала још једном исте вечери. Није био свестан да ће одлазак на маскенбал са пријатељима те вечери донети суудбински сусрет и да ће прва особа коју ће угледати на маскенбалу бити управо његова незнанка са фотографије. У том часу је знао, девојка која се нашла пред њим је жена његовог живота, колико јак, диван и у исто време, осећај који уме да преплаши. Није одступио, скупио је храброст и пришао лепој дами, представивши се и испричавши шта је неколико сати раније заокупило његове мисли – њен лик. Лепој морнарки се свидео искрен и необичан младић, а сада је девојка са фотографије добила и име Ангелина Милутиновић.
Остатак вечери су провели у разговору и плесу, и то је био почетак њихове љубави. Недуго потом су се и венчали, добили три ћерке и живели обећање ”док их смрт не растави”, јер је Бору и Гину како је од миља назвао само је смрт могла раставити. Ангелина је наџивела свог Бору и до краја живота чувала сећање на један маскенбал и младића који је освојио веровањем у судбину да је љубав била одговор.
Ова прича даје наду свим романтичарима, и свим људима јер оно у шта верујемо је стварно за нас, само је неопходно да обратимо пажњу на знакове поред пута који нам се указују свакодневно, поред разума потребно је послушати с времена на време и срце.
Преузмите андроид апликацију.
