Ime Mihajlo Pupin ima najviše poveznica sa naučnim svetom i to sa pravom, budući da je jedan od najvećih pronalazača sa ovih prostora. Iako je Srbin iz Idvora tokom svog naučnog i eksperimentalnog rada dao značajne zaključke važne za polja telegrafije, telefonije, rentgenologije i elektrotehnike, postoje indikacije da je imao i uticaja na osnivanje američkog nacionalnog sporta – bejzbola.
Legenda kaže da Amerikanci danas ne bi znali za ovu igru da Mihajlo Pupin u SAD te 1874. godine, sa sobom nije poneo krpenjaču sa kojom je još odmalena igrao banatske šore u zavičajnom Idvoru.
Amerikanci tvrde da bejzbol igraju već vekovima. Neki čak kažu da se savremeni bejzbol razvija još od 14. veka. Postoje zapisi da je prva zvanična bejzbol utakmicaodigrana 19. juna 1846. godine u Nju Džerziju, ipak Banaćani smatraju da je previše velika slučajnost to što je bejzbol postao američki nacionalni sport baš u vreme kada se srpski naučnik iskrcao na obale SAD-a.
Za šore se ne zna kada su tačno nastale, ali se zna da su je prvi igrali čobani koji su čuvali krave i ovce po Banatu.
Ovu igru, koja se u početku zvala „lopta na beganje”, brzo su preuzela deca, a danas je igra za pripadnike svih generacija. Da bi „šoranje” moglo da počne neophodno je da se sakupe dve ekipe od po 10 igrača, da se odrede dve cure, odnosno – kako bi se reklo američkim rečnikom bejzbola – dve baze, koje su jedna od druge udaljene četrdesetak metara, da se nabavi jedna palica i jedna krpena lopta veličine teniske loptice.
Krpenjaču su obično pravila deca. Oni bi stavili parče cigle koje se obmotavalo krpom, ili starom čarapom, a zatim se sve učvršćivalo kanapom. On bi se prvo omotavao oko krpe tako da liči na režnjeve dinje, a zatim poprečno kako bi se dobile kockice.
Banatsko selo Tomaševac pokraj Zrenjanina, u kome živi tek nekoliko hiljada ljudi, najpoznatije je po ovoj staroj igri.
Tomaševac je podeljen na dva dela – Čoku i Marijevo. Zavisno od toga u kom delu sela su odrasli, najslavniji „šorači” već decenijama dele se na Marijevčane i Čokanje.
Po Banatu se i dan danas priča kako je rivalstvo između ova dva dela sela veće nego između Crvene zvezde i Partizana. Meštani pričaju kako su se ranije, a sve češće i danas, deca svakodnevno sakupljala, delila u dve grupe i igrala šore po čitavom selu.
Iz svake grupe birali su se oni koji najjače mogu da udare loptu, i nazivali su se „ranice”. Zadatak im je bio da udare loptu što jače kako protivnička ekipa koja je u „keču” (vojvođanski izraz kečati vodi poreklo od engleske reči catch što znači hvatati) ne može da stigne da uhvati tu lopticu pre nego što ekipa koja udara, to jest šora, pretrči prostor i vrati se na početnu curu.
Posebno je zanimljiv jedinstven način kako se određuje koja ekipa će prva biti u poziciji da udara lopticu.
Naime, po jedan član iz obe ekipe takmičio se za prvenstvo u šoranju. Jedan igrač bi uhvatio palicu za donji kraj, zatim bi je igrač suprotne ekipe obuhvatio šakom tako da ona dodiruje šaku protivničkog igrača. Ovo bi se ponavljalo sve dok neko ne bi stigao do vrha palice, što je značilo da njegova ekipa prva šora.
Ukoliko bi se desilo da jedan igrač uhvati vrh palice, ali da je drži sa samo pola šake, onda bi protivnički igrač skinuo kapu i udario po donjem kraju palice pokušavajući na taj način da mu izbije palicu iz ruke. To je značilo da ko nije dovoljno snažan da zadrži palicu sa pola šake, kao da je nikada nije ni držao. Za kaznu, njegova ekipa bi morala da ide u keču.
Meštani Vojvodine su čak organizovali i Svetsko prvenstvo u banatskim šorama, koje se od 7. jula 2001. godine tradicionalno održava u Tomaševcu.
Koja je razlika između šora i bejzbola?
Svakako da između američkog i banatskog sporta postoje razlike, naročito ukoliko se posmatraju savremene verzije oba sporta. Najuočljivija je to što teren za šore ima dve cure, dok onaj za bejzbol ima četiri baze.
Teren je u Banatu pravougaonog oblika i mnogo je manji, dok Amerikanci svoj zovu dijamantskim, jer mu je forma romboidna. U bejzbolu se koriste zaštitne kacige koje „šorači” ne nose. Loptica za šore je, i bez parčeta cigle, opasnija od one za bejzbol. Tomaševački „stadion” je doskora bila poljana pored vrtića, dok američki stadioni primaju i po nekoliko hiljada posetilaca.
Uprkos svim razlikama, sličnosti su nesporne, pošto su pravila igre gotovo indentična.
Sličnosti koje se primećuju kod ove dve igre, mnogi Srbi, a pogotovo oni iz Banata pripisuju Mihajlu Pupinu, koji je kada se 1874. godine iskrcao u Kasl Gardenu u Americi sa sobom poneo krpenjaču za šore, rekvizit iz svog omiljenog sporta iz detinjstva.
Ipak Amerikanci tvrde da njihov omiljeni sport evoluira još od 1344. godine kada je napisan izvesni francuski spis u kome postoji crtež crkvenjaka koji igraju igru koja se tada zvala „La soule“ i koja ima elemente današnjeg bejzbola.
Kasnije su pronađeni i neki izvori koji svedoče da bejzbol vodi poreklo iz Engleske, a na američkom kontinentu prvi put je pomenut kada je građanima grada Pitsfilda u saveznoj državi Masačusets zabranjeno da igraju bejzbol oko gradske skupštine.
Bejzbol je postao američki nacionalni sport sredinom pedesetih godina 19. veka. Iako, Amerikanci koji su se bavili ispitivanjem porekla bejzbola ne pominju idvorskog Pupina, u Banatu, a naročito u Tomaševcu veruju da je popularizacija ove igre u SAD-u itekako povezana sa srpskim naučnikom.
Koja god verzija bila istinita, i dan danas u Banatu ali i široj Vojvodini, bejzbol palicom zamahuju i deca i stariji u partiji šora. Najvažnije je da se mlađe generacije združe sa onima koji već igraju i „upiju“ znanje o ovom tradicionalnom sportu, kako on ne bi „iščezao“ poput nekih prethodnih.
Ipak, čini se da su Banaćani genetski predodređeni za ovu igru, te je i danas veoma teško naći selo u Banatu u kome neko nije bar jednom trčao između dve cure, kao nekada Pupin.
Koja naučna otkrića su zauvek promenila industriju zabave u Novom Sadu?
Preuzmite android aplikaciju.
