Када је железнички саобраћај уведен у јужне делове Аустро-угарске монархије, последњих деценија друге половине 19. века, према најјужнијем граду Земуну, највећа препрека је била прелаз преко Дунава и пробијање тунела у стени, испод петроварадинске тврђаве.
Први стални мост у Новом Саду, носио је име тадашњег аустроугарског цара Франца Јозефа и био је плод убрзане индустријализације, која је заједно са железницом преокренула историју АП Војводине на прелазу векова.
Када је, неколико деценија касније, после окончања Другог светског рата, мост био порушен, а пруга измештена променивши трасу, па више није ишла кроз тунел испод Петроварадинске тврђаве, десио се један историјски парадокс.
Наиме, кроз стари барокни градић у подграђу Петроварадинске тврђаве, Штросмајеровом улицом, поред цркве светог Јураја, прошла је нова траса послератног железничког саобраћаја.
Тада је у улици подигнута носећа конструкција, која је шине усмеравала на тада нови мост, овога пута посвећен Маршалу Титу. Подлога је била од храстове даске, а у средини је ишао челични колосек.
Пруга у подграђу Петроварадинске тврђаве, у Штросмајеровој улици била је у функцији од изградње Моста Маршала Тита 1946. године, па све до изградње Жежељевог моста 1961. године.
Тако се догодило да је стицајем историјских околности пуних 15 година воз пролазио тик уз прозоре Петроварадинаца. Свакодневно су се улицом мешали пара локомотиве и пара ручка која се уздизала са шпорета, заједно са мирисом мазива које се користило за подмазивање железничке конструкције.
Данас је тешко замислити како су се тресле околне куће. Осим тога још треба имати у виду да је тада саобраћала парна локомотива, са све димом, на 2м од прозора, тако да станари вероватно нису сушили веш на уличној страни.
У близини моста је био успон, па је локомотива радила пуном паром. Дрвене греде су шкрипале и пуцкетале под теретом, док су путници и околни станари били у немом страху када ће воз проћи, да ли ће се срушити, иако се никад није срушио.
Како због габарита железничке конструкције није било много места за дечију игру, испод конструкције, пошто је воз пролазио тек неколико пута дневно, било је омиљено место за дечије играрије, па се на старим фотографијама чак може видети окачена љуљашка и дете које ужива у игри док му изнад главе пролази воз. Родитељство је тада заиста било другачије…
Када је подигнут нов друмско-железнички мост, касније назван по човеку који га је конструисао – Жежељев мост, уклоњена је железничка конструкција у Штросмајеровој улици, а са њом је у легенду отишао и воз који се провлачи између кућа. Још да није старих фотографија које сведоче о овој несвакидашњој траси железнице, тешко ко би поверовао у ову причу.
Последњи „punch line“ пре него што је заувек уклоњена пруга имали су железничари, који су на последњем вагону, последњег одлазећег воза поставили тада популарну карикатуру новосадског лале и текст: „Јел’ вам жао што се растајемо?“
Нисмо сигурни да је станарима у Штросмајеровој било јако „жао што се растају“ од возова. Коначно су могли да одахну.
Преузмите андроид апликацију.
