Dok su između 2000. i 2012. Srbija i Novi Sad umirali, dok su desetine hiljada Novosađana i stotine hiljada ljudi iz cele države ostajale bez posla, Čoban je bio medijski magnat koji je ćutao o svemu, osim o razvodima na estradi.
Američki filozof i borac za građanske slobode Henri Dejvid Toro napisao je pre 173 godine da je lična savest najvažniji i najpouzdaniji putokaz za čestitog čoveka. Toro je smatrao da slobodan građanin treba državi da plati sve, ali da od nje ne treba da primi ništa.
“Ako se posvećujem drugim traganjima i mišljenjima to ne treba da činim sedeći na tuđoj grbači.”
Nije teško utvrditi da je Toro govorio o povlašćenima. O malom broju građana koji imaju ekskluzivno pravo da rade s državom. Da ostvaruju velike prihode iz poslovnih aranžmana s državnim isntitucijama. Govorio je o pojedincima koji iz državnog budžeta izvlače velike količine novca, a o državi govore i pišu u najgorem mogućem kontekstu.
Ne mislim da je država sveta krava, već da postoje pojedinci koji imaju trajni sukob sa savešću, jer, da citiram Toroa, “sede na tuđoj grbači”, a govore i rade protiv te grbače. Ima ih mnogo. Ali, među onima koji o državi misle sve najgore, a obilato se koriste njenim parama, vrlo visoko mesto zauzima jedan precenjeni novosadski medijski mogul.
Robert Čoban, rodonačelnik pretvaranja vašara prostote u obaveznu nacionalnu lektiru, misli i ponaša se suprotno Torou.
On od države uzima neštedimice, a ništa joj ne daje. Osim prezira! Toro je nastojao da dokaže da nezavisni intelektualac može da živi nezavisno od države i da se izdržava sopstvenim radom. Za razliku od njega Čoban postupa potpuno suprotno. Najveći broj njegovih finansijskih aranžmana vezan je za državu.
Za pojedine ministre u Vladi Srbije, a istovremeno je jedan od najagilnijih i najaktivnijih kritičara Srbije, koji državni novac koristi kao gorivo tog svog kritičarskog elana. Međutim, taj ljuti paradoks nije nešto što tišti njegovu savest. Niti je nešto što ga razdire i muči.
Kad se pažljivo analiziraju njegovi stavovi o najvažnijim pitanjima, od obrazovanja, gde ima velike rezultate – sve devojčice izgledaju kao junakinje naslovnica “Sveta” i “Skandala”, preko infrastrukture, životne sredine, energetike, crkve, vojske i kulture, pa do spoljne politike, i njegov obligatorni odnos sa institucijama koje kritikuje, stiče se utisak da Čoban smatra da sve sem para i njega samog treba smatrati prolaznom vrednošću. Privremenim, potrošnim kapitalom. I zato nastoji da sebe predstavi kao nezavisnog, slobodnog, uspešnog biznismena, koji ima kritički stav o društvu. I vlasti.
Ali, to je lažna slika. Falsifikovani imidž. Nezavisni, slobodni biznismen Čoban nije uvek bio tako nezavisan i slobodan.
Ne tako davno, u periodu između 2000. i 2012. godine, dok su Srbija i Novi Sad umirali, dok su desetine hiljada Novosađana i stotine hiljada ljudi iz cele države ostajale bez posla, Čoban je bio medijski magnat koji je ćutao o svemu, osim o razvodima na estradi.
Dok su Čanak i Pajtić 30 godina pokušavali da naprave pardržavu Vojvodinu, nikada nije izustio, niti napisao ijednu reč kritike. Možda zato što se slagao sa planom nezavisne Vojvodine? Ali su zato njegovi mediji s izuzetnim zanimanjem pisali o bludnim odnosima Vojvođanki s vanzemaljcima.
Dok je Vojvodina pljačkana preko Fonda za razvoj novih tehnologija i Razvojne banke, pisali su feljtone o pohodima vampira na vojvođanska sela. Kada su šećerane poklanjane za jedan dolar, kada su milioni hektara najplodinije vojvođanske zemlje poklonjeni nekolicini tajkuna, bliskih Pajtiću, Čanku, Đilasu, izveštavali su o problemima kafanskih pevačica sa strijama, botoksom i silikonskim umecima.
Kada je formirana hobotnica nevladinih organizacija preko kojih su pustošeni budžeti države, pokrajine i lokanih samouprava, glavni fokus interesovanja njegovog medijskog carstva bio je usmeren na promociju nemorala, šunda i prostaštva. Kada je uništavanjem vojske, odbrambena moć Srbije bila svedena na nivo udruženja penzionera, slavodobitno je razotkrivao preljube među starletama i njihovim sponzorima. Dok su pljačkani i uništavani Jugoalat, Jugodent, Hins, Neimar, njegova imperija bavila se Stojinim rodnim identitetom i intelektualnim aktivnostima Miloša Bojanića.
Ukupni troškovi Čobanovog carstva, koje opstaje zahvaljujući vezi s državnim budžetom, tokom protekle tri decenije koštali građane Srbije nezamislivo bogatstvo. Taman da i on, po ugledu na Dragana Šolaka kupi jedan engleski fudbalski klub!
I da se razumemo, niednog trenutka ne sporim Čobanovo pravo da bude nezavisni intelektualac i da se na Tviteru utrkuje s Marinikom Tepić i Đilasom u napadima na državu.
Sporim njegovu nameru da svoje bogatsvo neprestano uvećava isisavanjem novca iz budžeta, a da se istovremeno javlja kao najveći i vodeći kritičar države.
Ukoliko želi da se nametne kao kritičar države, onda bi bilo pošteno da se odrekne svih miliona koje zarađuje kroz saradnju s njom. I da sav novac koji je do sada zaradio od saradnje s ministarstvima, pokrajinom i lokalnim samoupravama donira u humanitarne svrhe, i onda na otvorenom tržištu zaradi novac za svoj opozicioni angažman.
Tržište i izbori su jedino nepogrešvo merilo kvaliteta i uticaja u javnom mnjenju.
Autor: Milorad Bojović, stručnjak za odnose s javnošću
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
“Deca loših muzičara” umesto grupe “Psihomodo pop” sutra na Spensu
Preuzmite android aplikaciju.
