Sankcionisanje fudbalera staro je koliko i sam sport. Isključenja su se događala još u 19. veku, kada je najpopularnija igra izgledala daleko drugačije.
Isključenje je zabeleženo čak i drugog dana prvog ikada Svetskog prvenstva u Urugvaju 1930. godine. Tada je Peruanac Plasido Galindo morao da napusti utakmicu njegove reprezentacije protiv Rumunije.
Ipak, žuti i crveni karton nisu uvedeni sve do 1970. godine, kao eksperiment.
Pa, zašto su uvedeni i ko je prvi dobio crveni karton?
U međunarodnim utakmicama komunikacija između fudbalera i sudije bila je često nezgodna. Primer je 1966. kada je Argentinac Antonio Ratin bio isključen u meču protiv Engleske.
Sudija je bio Nemac i nije govorio španski i situacija se okončala tako što je Ratin bio „uklonjen“ sa stadiona u pratnji dva policajca.
Ovakav problem u komunikaciji dugo je mučio sudiju Kena Astona iz Engleske, učitelja po profesiji. Dugogodišnji sudija tada je bio u Fifinom komitetu, a ideja za kartone došla mu je kada se zaustavio na semaforu.
Realizacija njegove ideje delo je njegove supruge, koja je njegovu zamisao pretvorila u žuti i crveni karton, džepnih veličina.
Oni su uvedeni na Svetsko prvenstvo 1970, ali interesantno, na turniru niko nije zaslužio isključenje. Takođe, ni na Evropskom prvenstvu 1972. godine nije bilo isključenja.
Ipak, 1974. godine na Mundijalu u Zapadnoj Nemačkoj bilo je pet crvenih kartona, a prvi je dobio Čileanac Karlos Kejseli. On je bio 24. isključeni igrač u istoriji svetskih prvenstava, ali prvi kome je to saopšteno pokazivanjem crvenog kartona.
U Engleskoj su kartoni usvojeni nešto kasnije, 1976. godine, a prvog dana njihovog korišćenja jedan je zaradio i legendarni Džordž Best zbog psovanja.
U narednom periodu kartoni su se ustalili u fudbalu kao standardan sistem izricanja kazni, koji do danas nije menjan.
Preuzmite android aplikaciju.
