Fudbal! „Najvažnija sporedna stvar na svetu“, koja spaja i razdvaja navijače širom sveta. A kada je zapravo ova igra došla u Srbiju?
Za fudbal sa sigurnošću možemo reći da nije izmišljena u Srbiji, već je doneta iz inostranstva u Beograd. Kako literatura navodi ova igra stigla je na tlo Srbije 1986.godine, a za Huga Bulija i njegovog oca Edija možemo reći da su zaslužni za dolazak fudbala na naše podneblje.
Pomenuti Edi Buli, boraveći u Nemačkoj susreo se sa ovom do tada njemu nepoznatom igrom. Kako se zainteresovao za igru sa loptom u kojoj se isključivo koriste noge, počeo je da igra za nemački klup, ali mu se ubrzo rodila ideja da ovu plemenitu igru preseli u Srbiju.
Kako naš narod nije uvek najotvoreniji za novitete, tako je bilo i sa fudbalom. Nisu našli suštinu u šutiranju lopte, te je tako bilo teško „ispromovisati“ novu igru, pored do tada najomiljenijih sportova poput gimnastike, streljaštva, jahanja…
Ne mareći na odbijanja, Hugo Buli, donevši iz Nemačke fudbalsku loptu, polako je počeo promovisanje ovog sporta. Prvo je to bilo u najužem krugu, među svojim drugarima. Tada je posađeno seme ovog sporta u Srbiji i od tada fudbal postaje sve popularniji. Malo po malo, sve više mladih ljudi se okupljalo na poljani trčeći i šutirajući loptu.
Naravno, nisu tada oni igrali po bilo kakvim pravilima. Dešavalo se da jedan meč traje i po nekoliko sati, jednostavno im je igra ušla u krv i igrali su sve dok su imali snage.
Važilo je da se lopta šutne što dalje i na taj način osvoji teren. Ko koga bolje saplete, bio je bolji igrač. Ako mu malo izlomi i noge, još bolje.
Takođe, Gustav Fajfer, učitelj gimnastike iz Praga odigrao je značajnu ulogu u promociji fudbala. Iako gimnastičar, bio je odličan pozdavalac fudbala. Zajedno sa Bulijem promovisao je pravila među omladinom, a koliko je ova igra postajala sve popularnija govori i činjenica da je ubrzo osnovana i fudbalska sekcija u sklopu gimnastičkog društva „Soko“, čiji je član bio Gustav. Baš te 1896. godine na vežbalištu društva „Soko“, može se reći da je začeta istorija futbala u Srbiji.
Kako je sad već fudbal dobio i svoju sekciju, Buli se prihvatio da napravi neka pravila po kojima bi se igrala ova igra. Iako se sada čini da nisu bila najjasnija, ova pravila su se tada primenjivala. Pa tako dešavalo se da igra traje jako dugo. I ne samo to, lopta je često prelazila ograde društva, pa se čekalo da neko ode i vrati je na „teren“.
Par godina posle, u kafani osnovano je ”Prvo srpsko društvo za igru loptom”. Hugo Buli se izborio za važno mesto, postao je blagajnik kluba.
Fudbal se sve više uvukao pod kožu omladinaca, intrigirao je sve veći broj ljudi, ali je dug i nimalo lak put bio do pozicije koju danas ova igra ima. Sve je tada bilo izazov. Ni oprema nije bila uniformisana. Igrači su nosili pretežno bele majice ili dugačke trikoe, a umesto kopački, nosilo se ko je šta imao. Daščice povezane kaišićima služile su kao zaštita cevanica.
Prva „veća“ poseta ovoj igri beleži se 13.juna 1899. godine, kada je na praznom placu na Topčiderskom brdu bilo prisutno nekoliko stotina navijača. Nažalost, krajem te godine zbog nedostatka finansija ugašeno je prvo srpsko društvo za igru loptom, ali na sreću, već 1903.godine osnovan je novi klub „Soko“. „Šumadija“ je osnovana u Kragujevcu.
I prvi stadijoni su bili izazov. Prvo igralište Sokola bilo je kod Železničke stanice u Beogradu, ali ne zadugo. Zbog izrazito lošeg terena livade na kojoj se igrala ova igra, čestog plavljenja, odlučeno je da se sreća okuša na Košutnjaku, te je tamo preseljeno igralište.
Iz godine u godinu, fudbal je bivao sve popularniji, pa su se osnivali i novi klubovi. Posle „Sokola“ u Beogradu su se osnivali i drugi klubovi poput „Srpskog mača“ koji je osnovan 1907.godine, zatim 1911. osniva se „BSK“, da bi se 1913.godine osnovala „Velika Srbija“.
Svaki od ovih klubova snalazili su se kako su znali, kosili su teren sami, krečili… A o novcu da se ne priča, jednostavno ga nije bilo. Izdržavali su se od članarina. Lopte, dresove su sami održavali i krpili.
I naravno, gde je fudbal, tu su i navijači. Na počecima navijanje nije bilo kao što je to danas, nisu se mogle čuti psovke. Nisu to bila masovna okupljanja, komšije, uža i šira rodbina igrača bodrile su igrače sa „tribina“.
Ali ovakva mirna atmosfera nije potrajala dugo. Kako su se osnivali klubovi, tako se i publika delila, pojavile su se i vođe navijača, a od rekvizita kako bi se atmosfera upotpunila, koristile su se kante klepetuše i sl.
I naravno i tada su postojale „zvezde“ među igračima. Svi oni koji su došli sa studija iz inostranstva zvali su se šampionima, tako da se u jednom timu moglo pronaći i nekoliko šampiona. Ali zato svi su izbegavali da budu na golu, te je izbor ko će braniti uvek padao na one najslabije.
Kako marketing uradi svoje, tako je bilo i sa pozicijom golmana. Vremenom se to mesto predstavljalo kao počasno, te su se na to mesto počela stavljati deca iz imućnijih porodica. Jedan koji se izdvojio kao golman nad golmanima, svakako jeste Dragoljub Mihajlović. Iako mrkog pogleda i izuzetno visok, nije fizički izgled bio taj koji je odbijao loptu od gola, već njegovi sjajni refleksi, skokovi. Jednostavno, lopta pored njega nije mogla proći gol liniju.
Kako svaka igra ima pravila, tako postoji i sudija koji donosi odluku da li je došlo do prekršaja ili ne. U početku su to bili malo iskusniji sportisti, ali je suđenje bilo izrazito subjektivno. Zašto bi neko iz uprave kluba, koji je u tom trenutku sudija na utakmici, sudio protiv svog tima? Kasnije je to regulisano, pa se može reći da je danas suđenje ipak malo objektivnije.
Od igre loptom do najplaćenijeg sporta, fudbal je doživeo mnogo transformacija. Jedno je sasvim sigurno da se tada igralo sa više žara i duše nego danas.
Dve osobine koje karakterišu najbolje roditelje: Evo po čemu se izdvajaju
Preuzmite android aplikaciju.
