На раздаљини од стотињак метара, у центру града, стоје споменици двојици надарених Новосађана. Њихово богато песничко наслеђе неизбежан је део детињства многих генерација. Међутим, прича о пријатељству талентованог сликара и врсног лекара са разлогом није сврстана у школско градиво.
Велика имена су у питању. Два уметника из сасвим различитих сфера повезало је једно исто интересовање. Повезала их је поезија, а одржало пријатељство које се родило из ње.
Великани српске поезије били су савременици чији су се животи међусобно преплитали у више сфера, од дубоког патриотизма до најнежније лирике која је излазила из њихових пера.
Несрећна судбина Чика Јове Змаја свима је позната. Он своје “ђаволе“ није тражио, сами су долазили по њега. Човеку, који је више од свега желео да буде отац, болест је одузела супругу, а на крају и сву његову децу.
Можете ли замислити са коликим болом је живео Чика Јова Змај, када је као један од школованијих лекара оног века, ипак, доживео неуспех и није спасио своју породицу?
Такви порази често оставе огромне последице на многе личности, али се величина човека управо огледа у оном делу живота који долази након несреће.
Уместо да потпуно потоне и ода се пороку алкохола, Чика Јова Змај одлучио је да постане отац свој другој деци света, те да их лечи и за њих пише најлепше песме на свету.
На тај начин, свој пораз претворио је у победу, јер и дан данас међу нама не постоји ни једна особа која се није успавала уз неку од његових песмица.
Истовремено живот Ђуре Јакшића одвијао се на потпуно другачији начин. Иако надарен уметник који је, поред својих литерарних радова, често остављао без текста својим феноменалним сликама, био је уредан само на папиру.
У приватном животу овај велики уметник није успео да успостави контролу тако лако, као над, рецимо, сликарским кистом или пером.
Ђура је био заљубљеник у кафане. Истински поклоник боемског живљења и водитељ једног сасвим неугледног живота.
Чика Јова Змај је своје пријатељство са Јакшићем започео сасвим спонтано, везали су их исти идеали о држави која има све тенденције да једнога дана постане “велика“. Међутим, што су се два уметника више упознавала, све више су испливавале оне, кључне, разлике у њиховим карактерима и начину живота.
Постоји легенда да је једном приликом, након дружења, Чика Јова кренуо да испрати Ђуру Јакшића кући, али му овај није дозволио јер га је појела срамота због неугледног начина живота који је водио.
Како су великани били прилично блиски, Чика Јова се озбиљно дао у то да промени Јакшићев поглед на свет и да га “излечи“ од пошасти зване алкохолизам.
Да се разумемо, ако је неко имао завидне убеђивачке способности то је био Јован Јовановић Змај. Пред његовим говорништвом многи су падали као омађијани, те као сунђери упијали све мудрости које је песник изговарао.
Ђура је био свестан свог пријатеља и његових намера, те је у име крунисања блискости двојице уметника, једном приликом одлучио да га послуша.
Заиста, на Змајево вишемесечно убеђивање да се окане алкохола и раскалашног стила живота, Ђура је решио да направи један сасвим радикалан потез.
Наиме, наредног дана, са првим зрацима сунца он је уместо у кафану пошао у шетњу.
Тог истог дана је мимоишао апсолутно све кафане у граду, а будући веома интересантан саговорник, оних који су га мамили на “по једну путничку“ било је много.
Ипак, одлучан да испуни жељу свом дугогодишњем пријатељу, те одоли својим искушењима, тутњао је цео дан градским улицама, пролазио и диванио “онако трезан“ са људима и на крају дана једва дотетурао до куће.
Само… овога пута тетурање је било изазвано умором, а не алкохолом.
На крају једног, таквог, трезвеног дана, Чика Ђура Јакшић био је веома поносан на себе. Његов понос једино је могла да надјача гласна захвалност коју је исказивао према своме пријатељу Јовану Јовановићу Змају.
Он је, заправо, био толико срећан због свог маленог подвига да је, напросто, морао да прослави!
Одлучивши да је моменат за славље управо тада у ситним сатима, док се кафански живот и даље увелико одвијао, рекао је сам себи: “Браво Ђуро! Поносан сам на тебе и на то колики си карактер! Заправо, толико сам поносан на тебе да те водим на пиће!“
Deset kapitalnih projekata koji su preporodili Novi Sad – mostovi, bolnice, fabrike i kultura
Преузмите андроид апликацију.
