Чини ли вам се понекад да је све бесмислено?
Ово није текст о животу без религије.
Овде је реч о животу без духовности, без схатања да људска суштина није опипљива, без трагања за смислом, без вредновања оног што није материјално.
Веома је лако да се човеку живот учини бесмислен. Не зато што он јесте такав, већ зато што га ми данас у 21. веку углавном тако живимо.
Духовност је из наших живота нестајала постепено. Мало нисмо имали времена, мало нисмо умели, мало нас је мрзело, мало су нам све то погрешно представљали и… изгубили смо дубину живљења.
Али ипак, кад коначно угасимо светло у својим спаваћим собама, продре до нас идеја да нисмо овде због ситних трчкарања од банке до самопослуге.
Осећамо да мора постојати смисао, да је важно ко смо, какве изборе правимо, колико волимо и доброг чинимо.
У тим тренуцима мира, кад нам овакве мисли падају на памет, схватајмо их озбиљно, зграбимо их, да нам осветле пут, да нам кроз живот буде весело и да имамо више шансе да стигнемо на право одредиште.
Оно што често не знамо је да се смисао не појављује сам, њега треба желети, он се тражи. Он захтева првенство у нашим животима. Он се осваја и онда чува као највећа драгоценост.
Свака пахуљица, врабац и гусеница,
храст, коприва и шљива,
мушка снага, женска нежност и дечја приврженост,
море, планина и ливада,
говор,музика и боје,
очи, плућа и систем органа за размножавање,
све је тако чудесно створено и чудесно удружено!
На жалост, ми се понашамо као да о томе колико је све ово величанствно ништа не знамо. Превиђамо то, подразумевамо и управо због тог губитка свесности да смо део нечег чудесног, постајемо сурови, надмени и неплодни, јер се све чиме се бавимо врти око нас самих. Живимо сићушне животе који стварају сићушне људе, крактовиде и површне. Не знамо ништа о духовности па се томе ругамо или нам то ни није тема.
Кад друштво нема виших циљева, онда су највиши циљеви власт и новац.
Култура прелази у површну забаву.
Доброта постаје немоћна, равна глупости.
Толеранција постаје општа, сви су равнодушни, никог се не тиче док њега не сустигне…
Бракови се претварају у уговоре о сарадњи.
На крају, чак нам и најрођенији постану туђи.
Биљана Грбовић, оснивач Удружења родитеља “Матица”
Радујем се кад помажем!
Преузмите андроид апликацију.
