О породици смо учени да мислимо као о најтоплијем и најсигурнијем месту на свету, о мајкама и очевима као о пожртвованим бићима који нас безгранично воле, о браћи и сестрама као о неком ко ће увек бити ту за нас…
Зато смо склони да заборављамо да постоје немајке, манипулаторке, токсичне жене које такође добију децу, неодговорни и себични очеви, браћа и сестре којима сметамо, који нас доживљавају као конкуренцију….
Осврните се око себе, видећете многе болне примере деце која су жртва ,,најмилијих”!
Највећа њихова мука састоји се у томе што они у исто време желе и не желе да сазнају истину. С једне стране, имају природну снажну потребу да о својим родитељима лепо мисле, а с друге су приморани да их погледају реалним очима да би били у стању да схвате своју позицију, те да тако буду у стању да предузму нешто и заштите себе.
Нема већег конфликта унутар неке личности од оног који се одиграва у души детета које има задатак да раскринка оног кога највише воли тј. да се усуди да погледа истини у очи и да свог родитеља званично прогласи за себичног, манипулативног или агресивног.
Нема већег расцепа од оног кад за исту особу срце каже:,, Волим је!”, а разум каже: ,,Она те уништава!” и нема тежег задатка на свету од тог да се склонимо баш од оних којима нас срце најснажније вуче.
За све вас који се препознајете у овом тексту предлажем књигу др Сузан Форвард ,,Токсични родитељи” која обилује примерима и конкретним саветима на тему како пребродити ово болно наследство и спасити сопствени живот.
Породица јесте најсигурнија заједница, али не свака, и о томе треба отворено говорити!
У нашем друштву се још увек сматра у најмању руку непримереним рећи нешто против неког ,,свог”, па таман те он повређивао или излуђивао 20 година, он је ,,твој”, ви сте породица и о томе се ћути!
Немојте их, молим вас, још и осуђивати што су проговорили. Охрабрите их да се отворе, њима је ово претежак задатак. Подржите их у тренуцима у којима им се појави идеја да поставе границе и покушају да се изборе за своју слободу и своје потребе!
Уместо коментаре типа: ,,Немој тако, то су твоји родитељи!”, будите им потпора док њихова зелена стабљика самопоштовања не почне да поприма дрвенасте нијансе и не постане довољно чврста да може самостално да стоји усправно, без ,,најмилијих”.
Проследите онима који су вам пали на памет док сте читали!
Биљана Грбовић, оснивач Удружења родитеља “Матица”
Радујем се кад помажем!
Преузмите андроид апликацију.
