Rukovodilac dve od tri studije o proceni uticaja na životnu sredinu projekta „Jadar“ profesor Mašinskog fakulteta Aleksandar Jovović kaže za Tanjug da za više od dva meseca nisu dobili komentar na te studije od onih koji se protive projektu, a onda je izašao članak u međunarodnom naučnom časopisu u kome su mnoge stvari ili netačne ili nedovoljno i do kraja objašnjene, pa prave vrlo ozbiljnu zabludu.
Jovović je tako prokomentarisao zahtev koji je potpisao zajedno sa još dvoje naučnika iz Srbije da se članak autora Dragane Đorđević i saradnika „Uticaj istraživačkih aktivnosti potencijalnog rudnika litijuma na životnu sredinu u Zapadnoj Srbiji“ povuče ili ispravi u časopisu „Nature Scientific Reports“.
„I to je bio jedini razlog da se mi dogovorimo i napišemo komentar i pošeljemo ga uredniku sa molbom da ili kontaktira autore koji će nešto izmeniti ili zaista povuče rad, jer u njemu neke stvari flagrantno nisu kako treba“, rekao je Jovović.
On je podsetio da je smisao objavljivanja članaka, ne da se neko takmiči ko ima više radova, nego da rezultat koji ste napravili u nauci objavite drugima, a da drugi to mogu da provere i komentarišu.
„Gomile radova ima koji se objavljuju u svetu, da imaju po neku falinku, da nešto nisu dobro objasnili i tako dalje. Ne bi se niko od nas ni osvrnuo na netačnosti ovde, niti na neke izjave koje nisu u potpunosti okej, da od toga nije u stvari sve ispolitizovano, a to traje već dugi niz godina“, dodao je Jovović.
Jovović kaže da ukoliko nije postojala studija u tom trenutku kada su njegove kolege pisale članak, postojao je, podseća, prostorni plan posebne namene koji je postojao kao dokument.
„Vidi se da su koleginice i kolege dale potpuno pogrešne podatke, deset puta veće, napravili od toga veliku dramu. Ako je površina dvesta hektara, onda ne može u radu da stoji da je dve hiljade hektara. Ako je zahvaćeno 50 porodica koji su se iselile, prodale zemlju, onda to nije 20 hiljada ljudi. Ako je otpad čvrst, onda ne može da se napiše u radu da je tečan. To su nekorektno netačni podaci“, naveo je Jovović.
Imamo i gde su podaci tačni, ali im fali objašnjenje.
„Ako su kolege uzele uzorke na određenoj lokaciji, da ne ulazimo u to zašto baš na toj lokaciji, zašto samo dva uzorka, ako uzmemo da nisu uporedili podatke sa nekakvim nultim stanjem na terenu, sa nekom baznom višegodišnjom analizom koja takođe postoji za područje Jadra i Korenite i zemljišta i voda…nego uzeli dva uzorka i rekli – evo ovde su koncetracije arsena, bora i litijuma dvadeset puta veće nego 20 km uzvodno i svi koji tamo žive će reći, mi smo ugroženi, ali fali nastavak, da se kaže da su te vrednosti i dalje dramatično ispod graničnih vrednosti za kvalitet vode, a u slučaju litijuma 300 puta niže nego granična vrednost za pijaću vodu po američkim standardima“, rekao je on.
Jovović napominje i da je bitno da se kaže zašto su te vrednosti porasle.
Studije o uticaju na životnu sredinu radilo je tokom 6,5 godina više od 100 međunarodnih i domaćih stručnjaka, 40 profesora sa 10 fakulteta, a na pitanje da li se posle svega može reći da je ekološki bezbedna eksploatacija litijuma u Jadru, Jovović kaže da može da se odvija suživot rudnika i poljoprivrede.
Na pitanje šta je po njegovom mišljenju najveći izazov u projektu „Jadar“, i da li je to pitanje otpada, odnosno jalovine koja će ostati nakon ekstrakcije litijuma, odnosno litijum karbonata i bora iz same rude, te da samim tim prokomentariše proces prerade, Jovović objašnjava:
„Deo koji je, da kažemo, rudnik, je jedna površina od stotinak hektara gde imate dva otvora, ulazak ljudi, izlazak materijala, sve se dešava na dubinama 300, 400, 500, 600 metara. Dole su oni rudarski klasični kanali, tamo se vrši rudarenje, izvlači materijal i kada se izvuče gore, radi se takozvana priprema mineralne sirovine. To je jedan mehanički postupak, nema nikakve hemije, nema ničega, gde se, u stvari, usitnjavanjem koncentriše ruda, jer ruda je u malom procentu u velikoj količini zemlje. Ta zemlja se skloni jer je čista, a ta koncentrisana ruda se prebaci u hemijsko postrojenje, gde dolazi do sada svih tih čuvenih procesa o kojima se ovde priča već godinama“, objasnio je profesor.
Kaže da se onda u reaktorima, u zatvorenim posudama sipa sumporna kiselina, dolazi do rastvaranja usitnjenog materijala i kroz određene hemijske reakcije i procese dolazi do razvajanja litiuma i bora.
„Ta sumporna kiselina ne ostane kao sumporna kiselina. Ona se jednim delom utroši na to rastvaranje, neutrališe se i pretvori se u gips, jedna trećina, a dve trećine se pretvori u natrijum sulfat – jedan od tri ključna proizvoda koji se prodaju dalje na tržištu. Od sumporne kiselina ne ostane ništa. Nema rasipanja po okolini, nema rasipanja po prženju, nema nikakvog isparavanja“, rekao je Jovović.
Jadarit je, kako kaže, mekana ruda i može da se rastvara na temperaturama ispod 90 stepeni, gde ne dolazi do isparavanja sumporne kiseline.
Komentarišući tvrdnje protivnika projekta „Jadar“ da će reke Korenita i Jadar zbog projekta biti zagađene, a Drina potpuno isušena, profesor objašnjava da je ta priča sa potrošnjom vode nastala tako što su iz raznih razloga, a moguće da prosto nisu imali podatake, pa su pravili svoju konstrukciju tako što su uzeli podatke o potrošnju vode u slanim rastvorima.
On dodaje da se u procesu troši voda na nivou osam litara po kilogramu litijum karbonata, čak i manje ako se uzmu i drugi proizvodi, pri čemu vrlo mali deo vode se uzima iz Drine.
„Jadar je bio u razmatranju u jednom trenutku, ali je Jadar reka koja u letnjem periodu ima relativno male vode, i zbog toga je ipak izabrana Drina kao reka sa ogromnim proticajem…Najveći deo vode u ovom projektu je voda što od kiše, što od rudarskih voda. Kada se iskopa rudnik, u rudnik će se slivati podžemne vode i uzimaće se iz samog rudnika“, naveo je Jovović.
To su ove vode koje su jako opterećene metalime, jer se nalaze na velikoj dubini.
„To je ovo o čemu vam i pričaju, da su izbile na površinu i ne znam šta zagadile. Te vode prvo ne mogu da izbiju na površinu tek tako, jer 400 metara, da bi savladale pritisak od 400 metara, odnosno visinu od 400 metara, morale bi da budu pod pritiskom 40 bara. A pošto je pritisak negde na nivou 4 bara, one mogu da odu 40 metara u visinu, što znači, prosto mašinstvo im obara tu teoriju“, rekao je Jovović.
Ukoliko bude potrebna dodatna voda iz Drine, u maksimalnim količinama to predstavlja 0,007 odsto proticaja Drine.
Na pitanje zašto je problem da Srbija razvija litijumski projekat, dok Francuska i Austrija svoje projekte razvijaju čak u zaštićenim zonama, Jovović podseća da je projekat u Srbiji bio zakočen, a da se u međuvremeno pojavilo 22 projekta.
„Evo imate saopštenje da je u Francuskoj projekat, koji je proglašen projektom nacionalnog značaja, dobio saglasnost u ovoj javnoj raspravi o uticaju na životnu sredinu. Razvijaju se projekti u Engleskoj, Britaniji, u Kornvolu, koji je nekada bio čuvena rudarska oblast, koja je u međuvremenu glavna turistička atrakcija Britanije, ali Bog zna kako su srećni što im se vraća rudarstvo. To su zemlje sa tradicijom u rudarskom svetu i prosto to nije ništa neobično“, rekao je Jovović.
Profesor zaključuje da ostaje da se pokrene jedan dijalog, ali, kako kaže, pitanje je koliko ovi koji su protiv, žele da učestvuju u tom dijalogu.
„Ako je ovo celo protivljenje projektu zaista zasnovano i ima samo ideju zaustavljanja projekta, mi još imamo nekakvu šansu da razgovaramo o tome, pa makar ga zaustavili ili ne. Ali ako je ovaj projekat samo alat za izmene u političkom smislu, onda se bojim da od razgovora neće biti ništa. Ono što sam ja ubeđen da bilo koja opozicija koja vidi evropski put Srbije poguraće ovaj projekat više nego sad“, ocenio je Jovović.
Gašić na svečanosti povodom prijema 183 podoficira u profesionalnu vojnu službu
Preuzmite android aplikaciju.
