Хаџићев књижевни и научни рад је обиман. Осим правом, бавио се и поезијом, превођењем, историјом, филологијом. Јован Хаџић је био ученик Лукијана Мушицког и његов настављач.
Јавља се у поезији први пут са песмом: „Одзив младога српског духана на глас харфе шишатовачке“. Као песник он је на прелазу старог класицизма Л. Мушицког ка новијим песничким стремљењима чији су подстицаји допирали из немачке књижевности и наше народне поезије.
По угледу на свог учитеља, Хаџић је писао оде у славу истакнутих савременика, родољубиве, дидактичке песме, показивао и велико интересовање за политичку и епску поезију. У његовим политичким песмама јавља се осећај за пригодно, јавно, актуелно, тако да песме добијају изразито лични тон.
Пошто је био активни учесник политичке сцене, он о свему говори отворено и ангажовано. Његова позната епска песма написана у хексаметру је „Први прелазак Црног Ђорђа из Србије у Срем“. Карађорђе је предмет и његовог главног историографског дела „Устанак српски, под Црним Ђорђем“ (1862).
Оно што је посебно интересантно јесте то да је Хаџић био претходник Ј. Ј. Змаја, јер неке његове родољубиве и дидактичке песме подсећају на Змајеве (Зора је, Глас Србина 1830 и др). У својој поезији се доста угледао и на народну поезију, тако да је у исто време био претходник како Ј. Ј. Змаја тако и Б. Радичевића. Зато га Јован Деретић у својој „Историји српске књижевности“ сматра „Змајевим првим песничким учитељем“.
Јован Хаџић се бавио и преводилачком делатношћу. Преводио је дела античке и модерне класичне традиције: Хомера, Вергилија, Хорација, Шилера, Гетеа и многих других. Превео је делове из Илијаде у десетерцу, а Хорацијеву „Песничку уметност“ превео је у два метра, напоредо, у метру оригинала и у епском десетерцу. Управо из тога видимо да је његово интересовање било разноврсно и свестрано.
Хаџић је био редактор првог Српског Грађанског законика који је донет 1844. године, а уз њега саставио више пратећих закона и законских аката.
Преузмите андроид апликацију.
