Nekoliko dana posle posete Sjedinjenim Američkim Državama i predsedniku Bajednu, predsednik Francuske Emanuel Makron izjavio je da „…buduća evropska bezbednosna arhitektura mora uključiti i bezbednosne garancije za Rusiju…“ i to nakon završetka rata u Ukrajini.
Slične „verbalne projekcije“ novog poretka u Evropi pominjao je i Olaf Šolc, nemački kancelar. Makron je i konkretizovao svoje mišljenje, pa je i dodao: „Posebno podsećam na reči upozorenja koje je uputio predsednik Vladimir Putin da se NATO približava ruskim granicama i raspoređuje oružje koje bi moglo da ugrozi Rusiju.
Moramo se pripremiti za ono što će uslediti posle sukoba u Ukrajini i moramo razmisliti kako da zaštitimo naše saveznike, a da istovremeno i Rusiji pružimo bezbednosne garancije“. Da li bismo ove i slične izjave pojedinih evropskih i uopšte zapadno-političkih zvaničnika mogli da okarakterišemo, kao najavu izvesnog mirovnog procesa?
Prema mišljenju autora ovih redova, moguće. Sasvim je moguće da je određeni stepen diplomatskih aktivnosti, posebno velikih sila, već usmeren u pravcu organizovanja konkretne mirovne konferencije sa kredibilitetom koja bi imala zadatak da „produkuje“ mirovni sporazum trajnog karaktera između Rusije i Ukrajine.
Nesporno je da već u zimskom periodu između 2022. i 2023. godine bude postignuto vremenski ograničeno ili neograničeno primirje između zaraćenih strana. Međutim, mirovni sporazum i postizanje mira u Ukrajini „trajnog karaktera“ nemoguće je zamisliti u ovom trenutku. Pokušaćemo da pružimo razloge za navedeni stav. Postoji mišljenje da je Bajdenov cilj bio da izazivanjem rata u Ukrajini, na duži period, „odloži“ neminovni oružani sukob između Narodne Republike Kine i SAD.
Možemo i da se setimo neuspešnog samita Bajdena i Putina u Ženevi iz juna 2021. godine. Postoje ozbiljne tvrdnje, doduše u diplomatskim kuloarima, da je na tom samitu Bajden ponudio ruskom predsedniku jedan neformalan savez između SAD i Rusije u nastupanju prema Kini.
Prema navedenim mišljenjima, Bajden je, zapravo, tražio od predsednika Putina garancije da će u narednim sukobima (neoružanog karaktera) između SAD i Kine, Ruska Federacija zauzeti neutralan status, dok bi zvanična Moskva možda mogla da „dobije izvesne koncesije“, verovatno u formi ukidanja dotadašnjih sankcija političkog Zapada prema Rusiji.
Opet, prema datim navodima, Rusija je tražila bezbednosne garancije u vezi sa Ukrajinom i to u kontekstu odbacivanja mogućnosti da zvanični Kijev pristupi „vojno-atlantskim integracijama“, tj. da se održi status Ukrajine u sferi „ruskog sveta“, što je za Bajdena bilo potpuno neprihvatljivo.
Ne znamo koliko su tačni ovi navodi, niti da li bismo „podstrek“ za početak ruske Specijalne vojne operacije trebalo da tražimo u neuspehu ženevskog samita, ali nisu bez osnova mišljenja prema kojima je „zaobilaženje Kine, kao glavnog američkog cilja“, predstavljao jedan od razloga za početak rata. Setimo se i da je Kina sa Rusijom postigla sporazum o „večnom prijateljstvu i savezu“, svega nekoliko dana pre početka intervencije Moskve u Ukrajini.
Nema sumnje da su sve države političkog Zapada, kao i Kina očekivali brzi slom kijveskog režima pred naletom „ruske vojne mašine“. Taj scenario verovatno je bio bliži i Zelenskom, ali to se, ipak nije dogodilo.
Sada postavljamo pitanje, koja bi to struktura mirovnog sporazuma mogla da zadovolji Rusiju, Ukrajinu i politički Zapad i uopšte, da li bi taj „zamišljeni mirovni sporazum“ imao kapaciteta da „ostvari mir trajnog karaktera“ u Crnomorskom basenu?!
Bez obzira na rusofobnu histeriju medija, nacionalnih elita i vlada prozapadnih evropskih država, posebno u „istočnom krilu NATO“, jasno je da se Zapadnoj Evropi žuri da postigne bilo kakav mirovni sporazum.
Uzmimo za primer sanckije na uvoz ruske nafte putem pomorske trgovine i politiku ograničavanja njene cene na svega 60 dolara po barelu. Ne bismo smeli da zaobiđemo činjenicu da je to „ograničena odluka“ posle najava iz Brisela od pre šest meseci da će do kraja godine biti obustavljen svaki vid uvoza nafte iz Rusije u Evropsku uniju.
Ova odluka o ograničenju cene ruske nafte uzrokovaće štetu u velikim evropskim državama i njihovim regijama (poput Bavarske), koje imaju jaku petrohemijsku industriju. Rusija neće pristati na ovo ograničenje i svakako napustiće trgovinu pomenutim energentom sa Evropom.
Zapravo, Rusi to i čine u poslednjih nekoliko meseci, pa je Indija sada postala drugi kupac ruske nafte, odmah iza Kine. Uništenje „Severnog toka“, sabotaže na „Turskom toku“ i „Družbi“, te i druge „turbulencije“ u vezi sa sigurnošću snabdevanja energentima iz Rusije plaše Evropu, koja će ovu „zimu i prezimiti“, ali u situaciji kada ne postoje alternativni izvori snabdevanja evropskih zemalja gasom i naftom postavlja se pitanje energetske bezbednosti Starog kontinenta za 2024. godinu. To je važan motiv koji Evropu navodi da podstiče mogućnost postizanja mirovnog sporazuma.
(kraj drugog dela)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Jedan pogled na rat u 2023. godini – prvi deo
Preuzmite android aplikaciju.
