Novosađani su često skloni da na svoj grad gledaju „romantičnim očima“. Za njih je njihov grad najlepši, najbolji i ostali gradovi treba da se ugledaju na njega. Gledajući tim „romantičnim očima“ na svoj grad, Novosađani ponekad ignorišu pojedine stvari koje baš i ne idu u prilog njihovoj teoriji o najlepšem i najuređenijem gradu.
Jedna od tih stvari je i prostitucija, odnosno javne kuće, koje su nekada bile sasvim legalne i toliko rasprostranjene u Novom Sadu, da su bile čak i zakonski uređene. Ipak je „najstariji zanat“ stariji od Novog Sada.
Doduše, i Novosađani su tada bili veoma širokih shvatanja, pa su išli u korak sa drugim svetskim metropolama i kada je ovaj posao u pitanju.
Nesporna je činjenica da Petrovaradinskoj tvrđavi, u čijoj se senci sa druge strane Dunava razvio Novi Sad, naš grad duguje veoma mnogo. Blizina granice i sama tvrđava uticali su da se na ovom prostoru u značajnoj meri razviju zanatstvo, privreda i ekonomija.
No, blizina Petrovaradinske tvrđave i veliki broj vojske koja je u tvrđavi boravila uticala je i na neke, ne baš lepe pojave.
Upravo su vojnici iz Petrovaradinske tvrđave, željni ženskih dodira, najviše doprineli razvoju prostitucije u Novom Sadu.
Ovakvo ponašanje vojnika, koji su utehu za duge i samotne mesece službovanja potražili u naručju dama sumnjivog morala, predstavljalo je veliki problem i za njihove nadređene i za čelnike novosadskog Magistrata.
U gradskim arhivima ostao je zapis kojim je još 28. maja 1754. Namesničko veće slalo uputstva Magistratu kako da se stane na put bestidničkom ponašanju „noćnih dama“.
Uz mnoštvo ugostiteljskih objekata za zabavu gospode, u starom Novom Sadu, kao posebna vrsta „ugostiteljskih objekata” bile su javne kuće.
Međutim, u tim ugostiteljskim objektima, najblaže rečeno, dame koje su pružale usluge bile su upitnog izgleda i zdravstvenog stanja.
Zbog toga se Magistrat 1818. godine ponovo oglasio i krčmama naredio da „ne drže odviše ženskinje, naročito ne onih propalih, već da zapošljavaju devojke na dobrom glasu“. Ipak, ova naredba nije urodila plodom, pa je dve godine kasnije, 22. februara 1820. godine, Namesničko veće odredilo da se „nečasnice“ nađu, pregledaju, one sa polnim i drugim bolestima izleče i pošalju na prinudni rad ili proteraju iz grada.
Međutim, slaba vajda od svih naredbi Magistrata, kada su upravo oni koji su bili zaduženi da se te naredbe sprovedu bili najmanje zainteresovani. Naime, postoji sačuvan podatak da su se upravo žandarmi, koji su bili zaduženi za sprovođenje naredbi, oglušili i čak uzimali procenat od dama sumnjivog morala.
Za nadležne problem nije bio postojanje javnih kuća, nego zarazne bolesti, poput sifilisa, koja se širila među vojnicima zbog prisnog kontakta sa zaraženim prostitutkama.
Toliko je ova opaka bolest kosila vojsku, da je čak dovedena u pitanje njena sposobnost da deluje u slučaju potrebe.
Zaraza sifilisom kao uzrok i smanjena borbena gotovost kao posledica, bile su glavni razlog da vojna vlast, izrazi negodovanje, te izvrši dodatni pritisak na gradske vlasti.
Lečenje sifilisa je bilo veoma bolno, a kako bi se ubile bakterije korišćena je živa (hemijski element, Hg). Pa ipak, izlečenje je retko kad bilo uspešno, oboleli je ostajao zaražen do kraja života, a tretman se stalno morao primenjivati. Otuda je i potekla izreka:
„One night with Venus, a lifetime with Mercury!“ (Jedno veče sa Venerom (damom), ceo život sa Merkurom (engl. naziv za živu))
– Kraj prvog dela –
Preuzmite android aplikaciju.
