Током већег дела 19. века новосадски Магистрат је покушавао да уреди област бављења „најстаријим занатом“ у граду, будући да је стално претила опасност од избијања заразе полно преносивих болести. Коначно, 1894. године, донет је Статут Града Новог Сада о јавним кућама.
Статут се састојао од 28 параграфа и три дела, а регулисао је права и обавезе власника јавних кућа, муштерија као и дама које су нудиле сексуалне услуге.
Између осталог, у Статуту су стајале одредбе по којима се бордел није смео отворити у истој улици у којој се налазе школа или црква, а ако је власник женског пола она не сме имати мање од 40 година. Проституцијом се нису смеле бавити девојке млађе од 16 година, те оне које немају књижицу о здрављу пошто су се прегледи обављали сваког уторка и суботе.
Осим тога, проститутке су имале своја права и биле заштићене од искоришћавања од стране града, јер су за време боравка у јавним кућама имале права на „пристојну храну, стан и здраво почивалиште“, а власник бордела „не може је приморати против воље јој на обљубу“. Такође, имале су право да целу зараду задрже за себе (одвајале су само извесну своту новца за храну и стан).
За несавесне грађане који би прекршили Статут биле су предвиђене новчане казне, а понекад су лишавани слободе неколико сати па чак до месец дана.
Оно што је посебно занимљиво је да је од рада бордела на неки начин профитирало и друштво.
Уплаћиване су новчане казне, али и таксе за отварење бордeла, које су ишле на рачун градске сиротиње, док је у корист болница уплаћивана по једна круна, колико је и стајао сваки редован или ванредни лекарски преглед.
Тако је Статутом Града Новог Сада о јавним кућама 1894. године уређена област бављења најстаријим занатом у Новом Саду.
Захваљујући томе постоји мноштво сачуваних списа из области ове делатности, на основу којих можемо пратити развој проституције у Новом Саду.
У једном од списа из 1898. године Градско капетанство обавештава Магистрат да је Францишки Силађи одобрено да у Граду отвори јавну кућу. Затим је било и предлога појединих чланова управног одбора Града за измештање појединих јавних кућа.
Градско капетанство издало је 1915. године одобрење Марији Хакер за отварање јавне куће у улици Стефана Стефановића у Новом Саду.
После Првог светског рата, велики капетан полиције 1919. године обавештава да је Сави Продановићу из Новог Сада одобрено да отвори јавну кућу у Арсе Теодоровића број 21.
Међутим, 1921. године је донета одлука о премештају јавних кућа из Арсе Теодоровића и улице Стефана Стефановића у Нову улицу. Одлука је донета на захтев пароха Успенске, Реформатске и Евангелистичке цркве, у чијој су близини биле јавне куће.
Велико капетанско звање обавештава Савет, 1924. године, да се Стевану Андричеку може продати парцела уз Нову улицу (Хоповска) за изградњу јавне куће. Следеће, 1925. године, одлуком Савета омогућено је да се прода Сави Продановићу парцела иза Каменичке капије, за изградњу јавне куће.
У току 1926. и 1927. године наилазимо углавном на одобрења Савета за куповину парцела (иза Каменичке капије) за градњу јавних кућа.
Продаја парцела иза Каменичке капије за зидање јавних кућа настављена је и у 1928. години. У 1929. години налазимо десетогодишњи извештај о раду градских звања, међу осталим, и извештај о проституткама и јавним кућама. До одређивања места за смештај јавних кућа у Новом Саду дошло је током 1933. године.
Јавне куће су у Новом Саду несметано радиле и током трајања Другог светског рата, да би после ослобођења биле затворене све јавне куће у граду. Након тога је ова делатност стављена ван закона и прешла у илегалу.
Иако је постојао пропис којим је бављење „најстаријим занатом“ било регулисано, те постоји мноштво званичних докумената, данас је тешко утврдити где су се све налазиле јавне куће, јер су у многим угоститељским објектима постојале такозване „девојке за забаву”.
– Крај –
Преузмите андроид апликацију.
