„Jagnje mora da bude iz Pirot. Dobro pečeno i posoljeno da ti zubi trnu. Jede se s prsti, mora da bude iseckano na kvadratne parčiće. Luk mora da bude bosut. I da su pripremljeni ladni špriceri od roze do sodu“, ovako je Svetislav Pešić jednom prilikom objasnio recepturu za savršeno pečenje. Kao i za pripremanje jagnjetine, iskusni Kari ima recept i za vođenje košarkaške ekipe, od kojeg ne odstupa ni milimetar, čak ni posle 42 godine.
Sada je valjda svima jasno – šta je njihovo, a šta naše. „Naški“ je da dovodimo 72-godišnjeg trenera na klupu reprezentacije, jer verujemo u te stare, dokazane recepte. Jer volimo majčinu kuhinju više od bilo koje hrane iz svetski poznatih restorana. Naše je i da osporavamo nečiji rad, nakon ranog neuspeha, ali i da mu poverimo ključeve reprezentacije, posle prvog većeg rezultata. Naše je da se isplazimo rivalu na terenu, opsujemo u bradu, ali isto tako i da pružimo ruku posle jednog od najbolnijih poraza u istoriji. Naše je da pružimo najviše kada je najpotrebnije i budemo ponosni ni kada to „najviše“ nije dovoljno.
Njihovo je da uvažavaju moderne trendove, analitiku, da odbrambene i napadačke akcije koncipiraju na osnovu procenata i statistike, a da na kraju, kada sva matematika zakaže, do cilja stignu čistom silom, busajući se u grudi, koliko su snažni i atletski moćniji, jer to i zaista jesu! Njihovo je da odmah nakon meča odjure na društvene mreže, kako bi se pravdali kod istih onih, za čije mišljenje tvrde da ih ne dotiče. Njihovo je i da uzmu još jedno zlato, u moru uspeha svojih olimpijaca, jer im je poslata jasna poruka – da se bez njega ne vraćaju. I vidite ključnu razliku između njih i nas. Nije ni visina, ni snaga, već činjenica da bi mi napunili balkon za naše momke i da su danas poraženi od Nemačke i da nam je bilans medalja ostao na tri. Dok bi se njihova bronza smatrala nacionalnom sramotom. I sve to zbog toga, što su sebe ubedili da su nedodirljivi.
Košarka je danas postala igra snage, pre finese. Dovoljno je imati par individualaca u timu koji „osećaju igru“ (čitaj Jokić, Dončić, Stef Kari, Durent, Franc Vagner…) i okružiti ih sa saigračima, koji bi uz dovoljno treninga, nadskočili Armanda Duplantisa, preprivali Majkla Felpsa i ostavili 100% spremnu Ivanu Španović bez medalje na Igrama. A šta onda, kada imaš tim košarkaša koji su svoju igru bazirali na zanatu, pečenom godinama, po uzoru na neke tamo žgoljave i visoke mladiće, koji su uspomoć svog talenta, košarkaške inteligencije, ali ispred svega ogromne želje da obraduju naciju, kupili najsjajnija odličija gde god bi se pojavili? Njima da kažeš da sa pisaće mašine, na kojoj je toliko puta u prošlosti otkucan Nobelovac, pređu na računar? Ne ide. Ona ima dušu, za razliku od računara.
Tako da je naše da budemo tvrdoglavi. Svi redom, od Piroćanca, konjušara, kninske kobre pa do vozača autobusa. Da igramo košarku onako kako je igramo u našim dvorištima i na dečijim igralištima, ispred kuća, zgrada… Da je igramo sa glavom,srcem i m**ima, ne zato što je takva najbolja, nego zato što je naša. A verujte, želeli bi oni da je njihova. Da se danima priča da su njihov podvig osujetile sudijske pištaljke. Da potajno to ne žele, ne bi nijedno priznanje dali Jokiću, Dončiću, Gasolu, Novickom… Smejali bi se još glasnije na Bogdanovu „Melo“ proslavu trojke. Neki retki među njima to i priznaju, drugi se našem konzervativnom pristupu rugaju, na to imaju pravo, sve dok pobeđuju. Pitanje je vremena kada ćemo im oduzeti to pravo. Ovo u Parizu je bila istorijska šansa. Takođe se postavlja pitanje, da li će ikada ponovo poslati 12 neprikosnovenih, jer je tri minuta nedostajalo da Srbi, umesto njihovih, isklešu svoja lica na Maunt Rašmoru i to pred svetskim auditorijumom.
Možda je jesu oni izmislili, ali ova igra je međunarodna i trenutno se naša pravila dopadaju svetu, mnogo više od njihovih. Neka im ovo zlato, naizgled još jedno u moru istih. Ipak, kada se ogledaju u njega, baš kao i u ono iz 2008, uvek će osetiti tu jezu kao sinoć na -17 u „Bersi areni“ i duboko u sebi će znati – da nisu nedodirljivi. Mi ćemo kao i do sada i ove druge boje da nosimo ponosno oko vrata, jer znamo da nismo odstupili od našeg recepta. Kod nas se jagnje jede prstima, šuterske ruke peru u Moravi, a košarka za svoju zemlju igra srcem. Dokle god je tako, srpski košarkaši će sa svakim reprezentativnim okupljanjem uporedo mobilisati i ujediniti čitavu naciju, a to je mnogo bitnije od pobede nad nekim tamo Amerikancima.
Autor: Konstantin Mlađenović
Nikola Jokić postao četvrti košarkaš koji je zabeležio tripl-dabl u istoriji OI
Preuzmite android aplikaciju.
