Да смо питали наше родитеље пре двадесетак година, да ли ће доћи време у ком се фотографије не израђују, вероватно бисте добили одричан одговор са благо презривим изразом лица и питањем, „како то мислиш“?
То питање не би било необично, јер је тада било незамисливо да се важни тренуци не забележе аналогним фотоапаратом, израде и уредно сложе у фото албум све са датумом и именима усликаних.
У двадесет првом веку, ствари су мало другачије, па се тако и однос према фотографији променио.
Гомилају се фотографије које личе једна на другу, заузима се већ затрпана меморија телефона која чува море једних те истих поза, ситуација и ситница, па их с лакоћом делимо, бришемо и обрађујемо, тек тако.
Без ичије помоћи, уз мало филтера и више обраде, са нашим фотографијама можемо да радимо шта хоћемо и све ће то фотографија да истрпи, међутим, задњи ударац задају друштвене мреже.
Увек је израђивање имало своју драж, не тако једноставну процедуру, али посебну лепоту која је обухватала куповину филма од 30 до 36 прилика за забележен тренутак илити сцену.
Уз незаобилазни знак за пажњу или узвик „осмех“ или „сииииииир“, прилике су биране пажљиво и стрпљиво са што више прецизности да тај „шкљоц“ вреди труда.
И коначно тај свечани тренутак, када у руке добијемо свеже израђене фотографије које вртимо у круг и дивимо се свакој појединачно, јер су испале баш као што смо замислили.
То су биле посебне дражи које се и данас осете првом приликом када отворимо све те мале временске капсуле које су нам остале у наслеђе, чувају мирис и текстуру фотографије, а сада су нам тако драгоцене.
Знате тај осећај када листате фото албум у којем се налазе сачуване све успомене на драге људе и околности, у том схватате да се тај осећај не може поредити са „шалтањем“ фотки са екрана телефона или рачунара.
Да се разумемо, брисање фотографија са телефона након раскида нема тај катарзичан осећај као када након раскида поцепате фотографију на којој сте са некадашњом љубави, само кажем.
Кад помислимо да је време прегазило овај стари добри хоби и задало му тешки „нокаут“, није све изгубљено, све је више људи који оживљавају ретро фазон штампања лепих успомена.
Ипак се деси да у тој хрпи дуплираних фотки се потрудимо да изаберемо оне најлепше (с осмехом) и сачувамо их на папиру, јер ништа не може да замени труд који уложимо у састављање албума и живи осећај фотографије у рукама.
Ако ништа друго, сјајна идеја за поклон.
Преузмите андроид апликацију.
