Уметнички позив се све више сврстава у оне незахвалане, а поред тога са собом носи и одређену одговорност. У Србији је права „лутрија“ упустити се у њене воде, јер пречесто упада у други план, те уместо да вас лансира у звезде уме да вас попут лаганог поветарца преда ветрењачама. Међутим постоје још увек они који уживају у овој борби са ветрењачама и који кроз своје стваралаштво покушавају да испричају сасвим обичне приче, оних „малих“ и „небитних“ људи .
Страхиња Млађеновић је редитељ и писац из Новог Сада. Бивши је ђак Карловачке гимназије, а мастер студије је завршио на Академији уметности у Новом Саду. У току студија је режирао пет краткометражних филмова, међу којима су адаптације приповетки Данила Киша и Ф.М. Достојевског, две целовечерње представе и две радио драме, адаптације прича Горана Петровића и Мике Антића. Након завршених студија је радио документарне и игране филмове на домаћој сцени, као и представе и кратке филмове у Љубљани. Објавио је роман „Locus amoenus“ или „Прича о дечкоњи и девојчурку“ 2019. године, као и збирку прича Сломљени триптих две године касније. Како истиче од животиња највише воли веверице, а од хране не подноси лук…
Иако често критикована, филмска сцена у Србији је у претходних некололико година успела оно најважније, да приволи публику назад у биоскопе на пројекције домаћих филмова. Ипак још се не назире простор за снимање ауторских филмова , стога Млађеновић има подељено мишљење о тренутном стању у српској кинематографији.
„С једне стране ми је драго да је последњих година дошло до појаве комерцијалних репертоарских филмова који су привукли народ назад у биоскопе. И ту не говорим само о филмовима као што су Јужни ветар или Тома, већ и о бисеру као што је Лето када сам научила да летим.
„С друге стране, „мали“ филмови и даље остају ван радара публике. Савршен пример за то је изузетан филм Да ли сте видели ову жену Душана Зорића и Матије Глушчевића који готово да није ни имао дистрибуцију. Па филм Горана Николића Хероји који је питање да ли ће је уопште имати. То се не односи само на дебитантске филмове младих аутора – филм Страхиња Бановић је, поред учешћа и награда на разним фестивалима, поред јаке рекламне кампање, у дистрибуцији достигао занемарљиву гледаност.“
„Мислим да је питање филмске сцене нераздвојно од питања овдашње публике. А чини ми се да је ту кинематографско „родитељство“ донекле заказало, али ту кривицу с домаћим ауторима деле дистрибутери страних филмова који се понашају као да ништа изван Холивуда не постоји (па чак и уже нише суперхеројских филмова будући да је, на пример, гледаност новог Спилберга такође на занемарљивом нивоу). Наравно да ће млади одрасли на CGI експлозијама напустити ауторски филм после само два минута.“
Сцена у Новом Саду је у успону.
„Свако лице има наличје. У последње време се отворио простор за младе ауторе који га вешто користе. Тамо где га нема, настоје да га начине. У прилог томе иде чињеница да је Нови Сад, који до пре неких пет година скоро да није ни постојао на мапи наше кинематографије, сада задобио неку видљивост, пре свега признањима која су завредили Хероји радничке класе Милоша Пушића и Кристина Николе Спасића. У питању је тек мали корак напред, али воље очито има. А тамо где има воље, има и наде.“
За средства неопходна за израду пројекта већина режисера у Србији се окреће Филмском центру Србије (ФЦС). Млађеновић је у неколико наврата успео својим пројектима да приволи жири да одвоји средства за њихову реализацију. Док неки та средства гледају као награду, Страхиња их посматра као прилику која тек треба да се преточи у нешто више.
„Не верујем да то можемо назвати награђивањем. Дати прилику некоме да покаже шта уме далеко је од неке награде, јер тек након тога предстоји борба. Али разумем одакле потиче таква формулација. И сам сам на неко време по окончању студија потпао под утицај тог општег мњења да средства од ФЦС-а могу да се добију само преко везе. Али када се човек ослободи од те почетничке огорчености, увиди да то заиста није тако. Наравно, има понекад таквих случајева, али има их у сваком бизнису а нажалост уметност, поготово филмска, данас већим делом јесте бизнис.“
„Не постоји неки рецепт за добијање средстава од ФЦС-а. Не постоје филмови који они воле мање или више, из простог разлога што не постоје „они“ (опет се можемо вратити на тему да понекад постоје, али то је залудно трошење речи). За сваку конкурсну категорију постоје различите комисије које се редовно смењују, састављене од људи различитих сензибилитета и различитог степена стручности. Тако ће се десити да ваш пројекат у једном кругу просто неће одговарати сензибилитету неких чланова комисије. Другом приликом чланови можда просто неће бити довољно стручни да препознају потенцијал вашег пројекта. То јесте фрустрирајућа, али и сасвим нормална појава у том систему непрестаног ротирања чланова комисије у једној малој земљи која има два конкурса годишње у скоро свакој категорији – немогуће је сваки пут саставити комисију од пет људи с одговарајућим знањем и сензибилитетом. Наравно, не треба сметнути са ума да има и случајева када ваш пројекат просто није још увек спреман за реализацију и процена комисије је сасвим на месту.“
„Савет који ја могу да дам јесте да треба бити упоран. Уместо да их засипате идејама у покушају да убодете ону која пролази, треба се држати пројекта до којег вам је заиста стало. Свака одбијеница је прилика де се пројекат додатно унапреди, оснажи, изнова промисли. Упорност и пожртвованост увек на крају пронађу пут.“
Позориште је незаобилазни пут сваког младог редитеља, бар и ако је само успутна школа за даље усавршавање за бављење филмском режијом. Тако је Млађеновић режирао две позоришне драме за своје време на Академији уметности, међутим одлучио је да се опроба и на професионалној сцени представама „Сречање“ и „Успавана“ које је режирао у Словенији. Редитељ истиче да има наклоност и ка овој форми, али да бављење филмом изискује превише снаге само по себи.
„Није да не бих желео, заиста бих, али некако сам се природно више окренуо ка филму. Чини ми се да су позоришни кругови у Србији прилично затворени и да човек мора да се лакта како би ступио унутра. Ја сам просто енергију усмерио другде. Поврх тога, такође ми изгледа да је позориште код нас у некој врсти стагнације, све представе које сам гледао (а гледам их све мање, нажалост) личе ми једна на другу, као да постоји нека рецептура и страхујем да то није погодно тло да се на њему разграна неки нови језик у овом тренутку. Можда грешим, то јест надам се да је тако и да ће ми се ускоро указати нека прилика која ће све то оспорити.“
Сведоци смо тога да је публика све више наклоњена „седмој уметности“ док је позориште налик старијем брату, који је упао у сенку оног млађег, савременијег и атрактивнијег брата. Поставља се питање да ли се и позоришни редитељи у Србији налазе у сенци филмских?
„Не бих рекао да су позоришни редитељи потцењени. Потцењена је читава култура, свугде, то је друга ствар. Штавише, рекао бих да су позоришни редитељи у бољој позицији од филмских. Када радите на филму, готово увек ћете се наћи у ситуацији где бирате хоћете ли зарадити или ће ваш филм изгледати како треба, како сте га замислили. То је изузетно скупа уметност. С друге стране, у позоришту веома лако (условно речено) можете да изрежирате представу какву сте желели и да зарадите пристојан хонорар. Уколико сте ушли у те кругове и често добијате режије, то је уметнички позив од којег је, верујем, могуће живети, док је филм више хоби поред којег морате имати сталне приходе. Бергманове речи и даље стоје: Позориште је верна супруга, а филм скупоцена љубавница.
Осим за две горе поменуте представе, Млађеновић је режирао и кратки филм „Грижа савест“ у Словенији.
„Било је то прелепо искуство. Мислим да је кључна разлика приступа филму у публици коју сам раније поменуо. Док сам био тамо, приметио сам да су комерцијални биоскопи углавном празни, док рецимо Кинодвор у Љубљани врви од посетилаца, где на редовном репертоару можете погледати филмове европских аутора. Чини ми се да тамо влада и негује се култура филмофила, пре свега међу младима, али ни старије генерације не заостају. То у старту чини погодно тло за словеначки филм, што не значи да сама продукција није борба као и код нас.“
„У позоришту јесам радио а и често га посећивао, и то је било веома пријатно изненађење. Предност у односу на Србију огледа се у прилично распрострањеној андерграунд позоришној сцени која има своју публику и по квалитету нимало не заостаје за државним позориштима, чак их често превазилази. Чини ми се да млади позоришни редитељи тамо имају већи простор за истраживање и тражење нових израза, који здушно користе.“
Као сценариста и коредитељ кратког документарца „Српска Богословија у Призрену: Звуци“, Млађеновић је са Предрагом Радоњићем 2016. године учествовао на пројекту о Српској богословији у Призрену. Као студенту на мастер студијама Академије уметности, била је то јединствена прилика за стицање редитељског, али и животног искуства.
„Било је то својеврсно ватрено крштење. Зграбио сам прилику за прву професионалну филмску режију и први пут се обрео на Косову и Метохији. Након дана заједничког планирања и припрема, оставили су ме самог на недељу дана са опремом у Призрену где, мимо ученика и учитеља Богословије о којима смо снимали филм, живе можда још само две-три особе српске националности. Главе испуњене причама о животу на Косову и Метохији које су у нашим умовима досегле димензију неког мита, првих неколико дана сам умирао од страха. Али убрзо сам се опустио окружен младим полазницима Богословије и, наравно, читаво снимање је прошло без иједног инцидента. Никада нисам видео толико дивних, ентузијастичних младих људи на једном месту и тај пројекат ће ми вечно остати у лепом сећању.“
Познати стереотип је да филмски образовани људи гледају само квалитетне филмове, да признати писци читају само врхунску литературу… Ипак Млађеновић истиче да су „треш“ форме неопходне за развој уметности и да се такви филмови са времена на време нађу и на његовом „репертоару“.
„Мислим да кинематографија треба да буде разноврсна и никако не сме да се претвори у елитистичку уметност, иако је делом таква сама по себи због скупоће производње. Забава је од самог почетка била и заувек ће остати битан део филмске уметности. Радо бих се и сам упустио у режирање неког треш филма када би прилике у Србији то допуштале. Али наша земља нема изграђену индустрију забаве и сва средства која добијате за филм потичу од пореских обвезника, што са собом носи огромну одговорност. Али што се гледања тиче, мислим да разноврсност може само проширити видике и да ту нема изузетка. Речима Вернера Херцога: уметник не сме да одвраћа поглед.“
За свој мастер филм Млађеновић се 2016. године упустио у режију свог првог дугометражног филма „Она је жива“. Иако признаје да је у том тренутку овај пројекат био „превелик залогај“, истиче да се не каје због своје одлуке.
„Тај филм је био убиствено амбициозан, како продукцијски тако и идејно, што је, наравно, изродило прегршт мана. С ове удаљености видим да би ми било много паметније да сам као мастер пројекат одабрао да урадим кратак филм у складу с тадашњим могућностима, али ипак нимало не жалим ту одлуку. Пре свега због сјајних људи глумачке и ауторске екипе који су се окупили око тог пројекта због којих ми је то и дан-данас, упркос мукама кроз које смо прошли, један од најдражих сетова.“
„Поврх тога, мислим да смо сви много научили током снимања тог филма, пре свега на грешкама. А и када на мастер студијама прођеш кроз голготу снимања дугометражног играног филма, стекнеш одређену издржљивост која ти је касније и те како од користи. Сматрам овај филм првим бојиштем које сам преживео схвативши једну од највећих лекција у самом почетку – без других људи редитељ је нико и ништа.“
Најскорије остварење Млађеновића, краткометражни филм „Свашта“, говори о дугој и неисцрпној љубави, која чак ни у огледалу старости не признаје немоћ. Управо у овим мотивима наш саговорник проналази инспирацију.
„Мислим да се доста тога може научити од старих људи. Ко вам може више приближити љубав од пара који је свој век провео заљубљен? Старе особе поседују неку сталоженост, мирноћу, лишене су безглаве ужурбаности младости, у њима се живот некако искристалисао, прочистио, те су налик површи мирног мора на којем је и најмање мрешкање набијено значењем.“
Међутим данас филмови о љубави старих особа, ретко заврше на биоскопским репертоарима, а још ређе испуне сале. Млађеновић истиче да не покушава да „преваспита“ овдашњу публику и да његови учестали ауторски филмови не треба да се схватају као наступи револта тренутној комерционалној сцени.
„Свакако није у питању бунт, чак видим то као неку врсту мане. Не кажем да ме не дотиче то што се филмска уметност сасвим извитоперила у бизнис, али просто је такво време и на теби је као аутору да пронађеш публику. Бунт би био залудан као да одбијаш воду и храну. Ниједан филм не може да преживи без публике. Сада се враћамо на ону причу одгајања те публике и не бих да се понављам. Ствар је у томе да ја просто не знам да причам приче до којих ми није стало, ма колико оне биле „у тренду“. То је несумњиво мана са професионалног становишта, те ово питање помало доживљавам као покуду.“
„С друге стране, наша кинематографија је исувише мала да би била заиста комерцијална. Чак и комерцијални репертоарски филмови које сам поменуо на почетку не зараде, не врате уложени новац. Оно што је битно јесте да твоја прича пронађе пут до публике, домаће и стране. И даље мислим да је ту некако најбитнија искреност. Презирем подилажење, јер публика није глупа. Просто је навикла на одређене ствари, те мислим да је трик да оно непознато постепено представљаш у руху познатог. Дуг је то процес, али ка томе тежим.“
Млађеновићев дебитански роман „Locus amoenus“ изабран је за једног од победника конкурса Матице српске за прву књигу. Он истиче да су теме које обрађује на „платну“, врло сличне онима које му дају инспирацију за писање књижевних дела.
„Поседујем одређени скуп интересовања који се, наравно, временом проширује, али више је то налик круговима у води него необузданом бујању неког врта. Хоћу да кажем да постоји неки епицентар интересовања који је увек полазна тачка у било ком медију. Што се конкретно тиче романа „Locus amoenus“, његова клица је била сценарио за дугометражни филм који сам писао са Угљешом Шајтинцем (што значи да је то у неку руку и његов роман). У току писања смо се постепено доста одаљили од иницијалне приче како бисмо се приближили филмском језику. Оставили смо првобитну верзију за собом а ја нисам имао срца да допустим да она тавори у фиоци и никада не пронађе пут до публике, те сам је преточио у роман као подеснију форму.“
Млађеновић нам открива и који су највећи изазови код преласка из режисерских „ципела“ у пишчеве.
„Граматика, хаха. Шалу на страну, писање тог првог романа је ишло заиста глатко. До времена када сам сео да га напишем већ сам се био сасвим саживео са причом, готово сам живео с ликовима три године, имао сам скелет у виду сценарија. Претакање у форму романа наликовало је давању индикација замишљеним глумцима који би онда удахњивали живот ликовима а ја бележио сваки њихов покрет, поглед, уздах. У роману унутрашњи живот ликова долази много више до изражаја. Отада често то радим, што се можда надовезује на претходно питање – када дођем до одређене руке сценарија, претачем то у књижевну форму како бих боље упознао унутрашњи свет ликова, па се враћам на сценарио.“
Након успешног дебитанског романа, Млађеновић се 2021. године упустио у писање збирке прича „Сломљени триптих“, која му је донела награду на Сомборском књижевном фестивалу за другу књигу. Иако краће по форми, писац признаје да су приче представљале већи изазов од романа.
„Уврежено је мишљење да је код писања романа у питању већи замах па да је тиме оно теже од писања кратких прича. Не бих се сложио с тим. Ето, на пример ја имам проблем да останем сажет. Веома ми је тешко да напишем причу на три странице, малтене ми се свака преобрази у новелу. Мислим да је то исто као и код филма. Један мотив је теже разрадити на неколико страница или у десет минута, него на двеста страна, у сат и по времена или десет епизода серије. Због тога и настојим да пишем кратке приче и снимам кратке филмове, тако се стиче вештина. Збирка прича представља додатни изазов, уколико нису такозване „сабране приче“ – треба исплести заједничку нит, везивно ткиво за одређени број можда не толико другачијих, али ипак одвојених светова.“
Преузмите андроид апликацију.
