Gabriela Teglaši (Velimirović) Jojkić je srpska balerina i jedna od žitelja Novog Sada koja je dala veliki doprinos kulturi Grada, baletskoj sceni i Srpskom narodnom pozorištu.
Gabriela je rođena 11. juna 1961. godine, po obrazovanju balerina, a danas je poznata kao predsednik “Udruženja baletskih umetnika Vojvodine”.
U svom životu bila je prva solistkinja Baleta Srpskog narodnog pozorišta, direktorka Baleta u Srpskom narodnom pozorištu, pedagog u pozorištu i baletskim školama.
Ona je baletmajstor, koreograf, stalni saradnik Matice srpske i autorka brojnih tekstova, kritika, ali i romana.
Od svoje sedamnaeste godine profesionalno se bavite baletom. Kako danas posmatrate svoje mladalačke dane i početak karijere?
„Tačno, sa sedamnaest godina sam počela da radim, a sa 11 sam zaradila svoj prvi honorar igrajući balet.
Kada nisam bila dobra mama, svojoj ćerki sam to znala da natičem na glavu dok je odrastala, ali čim je uvidela da se kroz život mora raditi, oprostila mi je.
„Sa tim prvim angažmanom u predstavi i susretom sa pozorišnim daskama, ponese vas taj dah umetnosti i tako naivni mislite da ste već jedna mala zvezda koju svi oberučke čekaju u pozorištu. A nije tako nigde, pa ni u baletskom kolektivu. Počinje se kao mali i ponizni tek diplomirani učenik sa manje ili više veštine u snalaženju, sa ovoliko ili onoliko sreće u datim okolnostima i u stalnom nastojanju da se trudom stigne i prestigne stariji kolega ili koleginica. Stariji čvrsto drže svoje pozicije, strogi su i traže od novopridošlih mnogo dokazivanja i imam utisak da to dokazivanje nikada i ne prestaje.
Moj baletski put je krenuo te 1978. bez koračanja unazad, stazom za koju sam već tada nekako znala da se neće prekidati, i nije. Hrabro sam hodala ka svom zacrtanom cilju, uz sve bure i oluje koje su me pratile.
Ne pitajte me kako, ali znala sam da vredi!“
Šta biste poručili mladima koji tek započinju svoje prve profesionalne korake na daskama pozorišta?
„Ono što bih mogla da poručim budućim balerinama i baletskim igračima je da se ne nadaju da će da im bude lako. Neće, ali su teškoće poziva već iskusili tokom osmogodišnjeg školovanja. Kada, uz uslov da su dobili angažman u pozorištu, već postanu deo nekog pozorišta, čeka ih: ako su ambiciozni i žele da napreduju sledi im mnogo rada, svakodnevnog proboja do prvih redova i solo uloga, a ako ocene da nemaju snage za takvu borbu i podvige, biće im divno. Siti će se naigrati u brojnim predstavama i naslušaće se aplauza, zahvaljujući kojem će i sami moći da ocene kvalitet predstave.
Ukoliko ih pozorište primi pod svoje okrilje, otkriće sreću što se bave ne baš svakidašnjem zanimanjem, naoblačiće se predivnih kostima, nanositi još lepših frizura, naslušati lepe muzike i uživati u svakom detalju koji se nalazi unutar pozorišta.
Onima koji imaju veće ambicije moraće sami, da uz urođeni talenat, i mnogo rade.“
Koliko je balet uticao na Vaš privatan život?
„Po moja dva udata prezimena se to i vidi koliko je balet uticao na moj privatni život!
Znate kako je to? Isprva se svi razneže i oduševe kada čuju čime se bavite, jači pol tu već kreće u osvajanje balerininog srca, a onda kada je oženi, ili počinje da mu smeta što ona mora uveče da ide na probu ili predstavu, ili ne može da menja pelene našem detetu dok je ona „tamo negde u pozorištu“ ili mu sve odjednom smeta i pada teško, kao da je on taj igra balet.
Onda kao da kreće neka vrsta ljubomore što posmatra baletski svet koji sa toliko radosti i ljubavi hita na posao. I šta da se kaže na sve to?“
Zaljubljenost u balet traje od trenutka obuvanja prvih špic patika i ona je nekako uvek tu i traje zauvek.
„Uvek ću da kažem hvala onim bračnim drugovima koji su ostali uz njihove baletske zvezde, što su bili baš drugovi i pripisujem im iskrene zasluge za odanost vrednu poštovanja.
Uz neprekidne priče o baletu, pokućnog pevušenja, gipkog kretanja, oni koji ostanu uz taj baletski svet mogu da se hvale da su imali privilegiju da budu deo jednog drugačijeg sveta u kojem se šerpa dohvata uz obavezan arabesk, svetlo pali nogom, a na žuljeve se i ne reaguje.
Balerina posle „posla“ odlazi po dete u vrtić i bez pogovora, onako iscrpljena, ide na sankanje sa svojim čedom.“
Mnogo odigranih predstava je iza vas, pamtite li neku od njih kao krajnje specifičnu?
„Ah, pa kad odigrate Labudovo jezero bar pedeset puta osim što pamtite svaki detalj iz tog vrhunskog baleta, već se i osećate i te kako važni. Posle njega i uz onih 1200 koliko sam ukupno odigrala, interesantna mi je bila predstava Bal kadeta, koja se igrala za decu u matine terminu i po svim Domovima kulture u Vojvodini. Moja koleginica i ja smo za tih sat vremena koliko traje predstava od napora gubile po 1,5 kilogram telesne težine. Vrtele smo naizmenično jedan od najtežih baletskih elemenata na podlogama koje su imale udubljenja svuda. Lomile smo se da sve odigramo kako je zadato sa osmehom na licu, kako bismo igrom i glumom dočarale atmosferu internata sa učenicama i kadetima na Štrausovu muziku. Na kraju predstave bi se obe radovale aplauzu, po čijem zvuku se mogao ustanoviti uzrast publike. Deca. Ti mali dečaci i devojčice su tada od nas kroz ovaj, nazovi, „dečiji“ balet dobijali osnovne pojmove o baletskoj umetnosti.
Pozornice na svim gostovanjima bile su mnogo manje od velike scene Jovan Đorđević u Srpskom narodnom pozorištu gde smo istu predstavu igrali prepodne, a uveče neku drugu.
Na malim scenama je uvek komično, tesno nam je pa se smejemo dok se sudaramo i zapinjemo jedni o druge. Smeh je uvek dobar ventil, povrati snagu dok znoj lije sa nas.“
Danas, u svojoj 62. godini i dalje ste aktivni u kulturnom životu, ali na drugačiji način. Od 2011. godine ste predsednik “Udruženja baletskih umetnika Vojvodine” i tim povodom bili ste inicijator mnogobrojnih značajnih događaja koji se prevashodno tiču baletskog života u Novom Sada. Koji projekat Vam je najznačajniji?
„Udruženje baletskih umetnika Vojvodine krenulo je sa aktivnim radom 2006. Pokrenuto je kao telo koje je tu da u svakom smislu podrži baletsku umetnost i da bude pomoćni „satelit“ Baletu Srpskog narodnog pozorišta i Baletskoj školi u Novom Sadu, uz, naravno, neizostavnu saradnju i sa svim srodnim udruženjima, organizacijama i intitucijama.
U tim počecima, između svega ostalog, krenulo se od prvih dana rada baleta kod nas i istorije Baleta SNP-a. Tako je Marina Olenjina (osnivač novosadskog baleta 1950. godine) bila prva briga i zadatak Udruženje baletskih umetnika Vojvodine. Skidanjem paučine sa njenog imena, pokrenulo je niz ideja, te su tako organizovane izložbe slika i nakita sa baletskim motivima, napisani su mnogi tekstovi o njoj i osnovana je nagrada Marina Olenjina u vidu bronzane statuete koja se dodeljuje ustanovama ili pojedincima za vrhunsko profesionalno stvaralaštvo. Ipak, najznačajni projekat je moja inicijativa i realizacija da se u belom venčačkom mermeru izradi spomenik balerini kojoj dugujemo što se u Novom Sadu razvijamo i što 8. marta 2023. obeležavamo 73 godine postojanja.
Na Dan SNP-a, od kako je spomenik postavljen, poslednjih 12 godina i naša balerina dobija buket cveća u znak zahvalnosti od svih nas.“
Napisali ste dela koja prate umetnike poput Milana Lazića i Zoltana Gajdoša. Pored zapisa o drugim ljudima koji su ostavili trag na Srpsko narodno pozorište i sami ste tokom godina rada u Srpskom narodnom pozorištu dali izuzetan doprinos. Šta smatrate najbitnijim za razvoj i život baleta u Gradu?
Rad. Svakodnevni, bez pauze sve dok ne istekne radni vek, ali i posle.
Igrački staž traje kratko, ali to ne znači da je tu i kraj karijere. Još uvek ostaje vremena i snage da se kroz različite vidove da doprinos baletu. Koliko je igra privlačna govore i brojni baletski studiji i školice baleta koji niču u Novom Sadu.
Nova državna baletska škola i tako trajno pozorište kao što je Srpsko narodno pozorištesu dovoljan izazov da se u njima bar neko vreme i boravi, bilo kao balerina, baletski igrač, baletski pedagog, nastavnik ili koreograf, ali i kao uvek dobrodošla publika.
Mišljenja sam da svaku priliku koja se nudi, treba oberučke prihvatiti i okušati se u nekim drugačijim sferama.
Kažu da je iskustvo „čudo“ pa je pravi poklon kada se takva balerina angažuje i kada okači špic patike o klin. Naigrana, zadovoljna, disciplinovana još od detinjstva, iskustvena pa još i vredna, uvek je svuda dobrodošla.
Da li sam i koliko dala svom pozorištu ne mogu da znam, to ocenjuju drugi.
Za sebe mogu da kažem da se nisam nikada štedela i da uvek s ponosom ističem da sam deo Srpskog narodnog pozorišta. Sa svojim idejama i predlozima sa kojima sam dolazila u SNP, a koje su sa uspehom realizovane, prestalo je svako testiranje moje lojalnosti. U prilikama kada zavlada neko zatišje na repertoaru, pisanje je odlična veza sa profesijom. Tada nastaju tekstovi, baletske kritike, televizijske emisije, intervjui, monografije, knjige i romani. Baš sada trenutno radim na jednoj monografiji.“
Koliko je institucija Srpsko narodno pozorište bitna za Vas?
„Umem onako prepotentno da kažem da je Srpsko narodno pozorište čekalo ravno 100 godina da se pojavi jedna ovakva balerina kao što sam ja, koja ni kad se penzionisala nije htela da se odmara. – Šalu na stranu, mnogo mi znači što sam radila u jednoj ovakvoj ustanovi značajnoj za moj Grad, za Pokrajinu i za moju zemlju.
Radujem se svakom napredovanju Srpskog narodnog pozorišta, pratim i aplaudiram predstavama, ali umem i da uputim iskrenu kritiku kada vidim da nešto nije dovoljno dobro, a sigurna sam da može bolje.
Ako mi je još uvek stalo da u mom pozorištu sve ide kako treba, valjda je to ljubav?“
Oprobali se i u književnosti, napisali ste dve knjige, ne tako davno. Knjigu “Balet da li se to jede?” godine i “Pisma iz Portugala” 2019. godine. Planirate li da nastavite u tom pravcu?
„Već sam nagovestila da je u toku rad na monografiji. Otkriću Vam da komuniciram sa oko 400 ljudi, za sada, od kojih tražim verne podatke značajne za knjigu ali i za njih same. Ovo je posao za celu godinu, traga se, istražuje, dopisuje i raspituje. Ne žalim se, znam da je važno ovo što sada radim za balet, biće to još jedan lep zapis o našim baletskim postignućima. Htela sam da kažem da je dovoljno posla za sada, a neka nova knjiga će se sama ukazati.
Ne treba da pogađate, opet će da bude centralna tema – balet.“
Da li je lakše pisati o baletu ili igrati balet?
„Ovo nije pitanje za mene. Moj stav je da ono što uzmem da radim, ma šta to bilo, gledam da uradim s voljom i bez kukanja.
Igranje je najlepše, ali i najteže.
U mladosti kada počinjemo profesionalno da igramo, često nismo svesni kolika je to privilegija. Drugi oko nas brinu o kostimu, o notama, svetlima, grejanju i još sto drugih stvari, naše je samo da ono što se nekoliko meseci u sali uvežbavalo perfektno odigra i na predstavi. Samo?
S obzirom na to da sam bila i direktorka Baleta Srpskog narodnog pozorišta, mogu da govorim i sa ove i sa one strane „rampe“, prostora koji deli publiku od aktera. Ta pozicija rukovodioca je izazov dok se ne nađete na tom mestu, a onda shvatite da ste se pretvorili u dobrog ili lošeg organizatora posla koji radi svih onih 100 stvari za svoje igrače.
Opet, dok sam bila asistent i repetitor predstava, nikada nisam sedela u gledalištu, jer nisam imala potreban mir u sebi, da samo posmatram predstavu, bolje sam se osećala iza scene, blizu svakog igrača, da sam tu ako nešto zatreba. Kada sam prestala da se bavim tim stresnim poslovima, lagano sam utonula u pisanje. Imala sam potvrdu, podršku i podsticaj onih kojima je pisanje profesija, pa sam se zahvaljujući njima osmelila.
Danas, ne krijem da je lep osećaj biti u gledalištu i sedeti udobno na mestima za zvanice u šestom redu i smešiti se zahvalno za poziv.
Sama pomisao da više ne moram da se zagrevam, da držim vežbe zagrevanja pred predstavu, da suzbijam svoju i tremu drugih, da nema više onih jauka bez tona dok trpim bol zbog povreda i žuljeva, jednostavno samo spokojno sedim i pratim scenska dešavanja.
U meni postoji razumevanje za igru, ne kritikujem i ne pridikujem bez razloga, već, još u prevozu na putu do kuće, svoja zapažanja kucam na telefonu i šaljem poruke pojedincima. Niko se ne ljuti, čak im godi da ih neko ispravi i popravi da bi na sledećoj predstavi bili bolji.“
Pošto ste u jednoj od knjiga pisali o Portugalu, kakav osećaj vam budi ovaj grad?
„Portugal je svakako divna zemlja, treba je posetiti.
Imala sam priliku da boravim u njoj dve godine po tri meseca uz okean, slušajući svaku noć huk talasa. Reklo bi se, idealni uslovi za pisanje, onako baš filmski.
Pisala sam pisma duga od kojih je 2018. nastala knjiga Pisma iz Portugala sa duhovitim opisima svega što me je u toj lepoj zemlji snašlo. Dok sam tokom obilaska jugozapadne obale Atlantskog okeana zastajkivala na ivicama klifova, gledajući onu silinu vode koja se sa pučine valja ka obali, pomislila sam:
Koliko smo samo mi, kao ljudi, skloni da se busamo u grudi kako smo uradili ovo i ono i kako smo tobož jako važni, a taj okean samo kad se nakašlje, spere nas kao pesak.
No, i pored sve te lepote, udobnosti i poštovanja kao profesorke baleta koja mi je ukazana, čeznula sam za svojom kućom, svesna činjenice da nije mala stvar znati gde si kod kuće, i jedva čekala da se vratim u Novi Sad.
Šta je za Vas mašta i koliko se osećanja u ove dve knjige razlikuju?
„Moja su maštanja realna. Čak bih rekla da i ne maštam, već ideje sprovodim u dela.
Pokazalo se nekoliko puta da su neke „nemoguće“ stvari naizgled nedostižne, a obistinile su se i dogodile u realnom životu jer je u sve to opet bio uključen rad, rad i samo rad.
Moj balet me je sa devet godina naučio da upornost i istrajnost daju dobre rezultate, da odustajanje nikada nije opcija, a da je ljubav pokretač.
Kažu mi da su mi obe knjige zanimljive, da se lako čitaju i da se iz njih mnogo toga saznaje.
Naravno da balet centar oko koga se sve vrti, sa njim drugujem i on svuda putuje sa mnom.“
Autor: Maja Bulović
Preuzmite android aplikaciju.
