Još u samoj definiciji prirode, pravi se razlika između toga šta je priroda, a šta čovek. Uvek posmatramo prirodu kroz odnos čoveka i prirode i njihovog uzajamnog delovanja. Svakim danom sve više se otkriva koliko su ljudi zapravo povezani sa prirodom.
Na prvi pogled stiče se utisak da se radi o dva suštinski različita, a opet i do neke mere nezavisna entiteta koja imaju međusobnu konekciju i interakciju.
Sa ovakvim jezičkim terminima, pravi se privid da na svetu postoji priroda i čovek. A zapravo je priroda sve što postoji na planeti Zemlji i čovek je njen sastavni deo.
Koliko su životinje, biljke i ekološki sistemi priroda, toliko su i ljudi priroda.
Ovaj iluzorni osećaj odvojenosti od prirode predstavlja razlog zbog kojeg tretiramo prirodu na način koji ima destruktivne i zabrinjavajuće posledice. Ophođenje prema prirodi (spolja), životnoj sredini, jeste refleksija našeg odnos prema sebi samima (prema prirodi koja je u nama).
Što više ne cenimo sebe, zapostavljamo sebe (svoje telo i um), ili gledamo na sebe kao odvojene i totalno nezavisne organizme, to više rezultuje u vidljivoj manifestaciji takvog odnosa spolja – prema svim oblicima života i prema samoj životnoj sredini.
Ono što suštinski verujemo i osećamo da jesmo, nalazi svoju ekspresiju kroz svaki oblik našeg ispoljavanja, pa i naše navike predstavljaju odraz dubokih uverenja koje imamo o sebi.
Kroz narednih nekoliko primera imaćete priliku da vidite koliko zapravo imamo poštovanja prema prirodi i šta stoji (kao potencijalni uzrok) iza nekih ‘loših’ ekoloških navika. Takođe, umesto osuđivanja određenih ponašanja, mi ćemo ponuditi razumevanje i istinsku radoznalost za ono što stoji iza neznanja.
Primer 1: Navika da se primereno i kulturno odlažu stvari u kantu većih dimenzija, težina i ‘vrednosti’, dok sitnije stvari (papirići, žvake, opušci) mogu, a i ne moraju završiti u kanti.
Naučeni smo od malena da razlikujemo veće od manjih stvari. Prema većim (bitnijim, boljim) stvarima i momentima se ophodimo sa poštovanjem i pažnjom, dok se prema manjim stvarima možemo ophoditi kako nam dođe u datom trenutku.
Otuda još kao deca imamo naviku da veličamo „velike“ momente, da stalno iščekujemo sledeći veliki momenat da bismo u potpunosti uživali i u tome zaboravimo da uživamo u „malim” momentima. Naučena selektivnost će neminovno naći svoju ekspresiju u svim oblastima ljudskog života, a samim tim i do selektivnih, nedoslednih navika prema životnoj sredini.
Primer 2: Ostavljanje đubreta iza sebe na plaži, u parku, ili na trotoaru sa stavom ‘Ma neko drugi će to pokupiti’
Od malih nogu su mama i tata skupljali iza nas. Zatim nas je posle društvo naučilo da su drugi odgovorni za to kako se osećamo i da je druge sasvim normalno kriviti za naše neuspehe i nezadovoljstva u životu.
Škola nas je pokušala naučiti da budemo odgovorni prema sebi i drugima formalno, a neformalno je postojala ogromna razlika između onoga što se priča i čini. Neki su odrasli sa uverenjem da nas drugi trebaju dopuniti, ulepšati naše živote i rešiti sve naše probleme.
Sledstveno, uvek su naši heroji neki ljudi u politici, sportu, religiji, ljubavnim vezama, eko kampanjama, prijateljstvima, porodici, uspešni i poznati ljudi. Hronično očekivanje od drugih da budu odgovorni za nas i naše živote, jeste izdaja heroja kojeg nosimo u sebi. Sledeći put, znam da može biti teško, pusti druge da budu heroji svojih priča, a ti budi heroj svoje – pokupi iza sebe.
Neka odgovornost bude tvoja nova normalnost.
Primer 3: “Ma ja ću kolima to…ma to je minut…ne moram ja pešaka/biciklom/javnim prevozom kada imam kola”
Sećam se priča još iz najranijih dana poput: „Što bi se mučio pešaka da ideš kada možeš kolima…“ ili „Neću da mi dete šeta po ovoj hladnoći/mrazu/kiši…“ Ako je kretanje biološka potreba našeg organizma, kako smo došli do toga da je ta biološka potreba odjednom postala opasna, teška, mučenje?
Naučio sam kao klinac da se neprijatnost treba izbegavati i da nema potrebe da joj se izlažem ako ne moram. Takođe sam naučio da razlog zašto ću izabrati nešto što je „lakše“ u datom trenutku jeste pratkičnost, produktivnost, i efektivnost, a nikako moja lenjost (postali smo vešti u sakrivanju svojih mana pod izgovorima praktičnosti).
Tada sam shvatio da je prednost osećati se udobno i ušuškano, a da je fizički napor nešto što umara i potencijalni uzročnik prehlade. Danas se velika većina nas vodi usvojenim i naučenim standardima komfora, lakoće i zaštite od izlaganja naporu.
Gotovo u svakoj sferi ljudskog života, ono što doživljavamo je ograničeno okvirima ovih standarda koje skoro nikad kritički ne ispitujemo. Vidimo da smo postali žrtve izgrađenih programa, koje nismo osvestili, a koji dovode do navika koje imaju destruktivni uticaj na sredinu, a i na naše zdravlje.
Šta se sve može kriti iza drugih “loših” eko navika?
Umesto osude, pokušajte razumeti kako se naše unutrašnjosti (naša uverenja, stavovi, razmišljanja, emocije) mogu manifestovati kao nedostatak obzira i ljubavi prema prirodi oko nas.
To reflektuje i nivo ljubavi i poštovanja koje imamo prema sebi. S obzirom na činjenicu da smo jedno sa prirodom, mi jesmo priroda, svaki čin poštovanja i obzirnosti prema prirodi, planeti Zemlji i svakom obliku života jeste ultimativno delo ljubavi i poštovanja prema nama samima. Životna sredina će ti biti svetinja onda kada sebe doživljavaš i tretiraš tako.
Što više provodimo vremena udaljeni od prirode, time i više jačamo iluzorni osećaj odvojenosti od nje. Jedan od lekova za izgradnju zdravijih i održivijih navika prema samoj životnoj sredini, uz ozbiljni rad na sebi, jeste i sam boravak u prirodi.
Lepota, mir i fascinantnost prirode su toliko moćni da sam boravak u njoj ima uticaj transformacije. Proces promena navika može da bude tako lak, gotovo i bez ikakvog fizičkog napora – samo boravi češće u prirodi i podseti sebe da je ona isto tvoj dom, kako spolja tako i iznutra.
Upoznajmo gradove pobratime Novog Sada – Grad Istočno Sarajevo
Preuzmite android aplikaciju.
