Stvaralaštvo pesnika pisano neverovatnim jezikom punim izmišljenih reči čine pet spevova, a pojedini stihovi ni do danas nisu do kraja rastumačeni. Pravnik, tumač u stranim poslanstvima, činovnik, prevodilac kneza Miloša, vrsni mačevalac, prvi Srbin koji je posetio drevnu Troju, „osobenjak i pravi boem”, pisac „najluđe knjige našeg romantizma”, ubogi siromah. Sve to staje u jedno, danas malo zaboravljeno ime, ime pesnika Đorđa Markovića Kodera (1806 – 1891).
Verovatno jedan od najneobičnijih stvaralaca iz epohe predromantizma i romantizma, ostavio je iza sebe pet spevova („Romoranka”, „San matere srpske”, „Devesilje” „Mitologije”, „Iskoni”,). Samo jedan, „Romoranku”, objavio je za života, i to u pedeset šestoj godini. Savremenici, ali i potonji kritičari imaju krajnje podeljena mišljenja o njemu: za jedne je njegovo delo neuspeli književni eksperiment, „više šala neželi pojezija”, puna kovanica „koje je zbunjeni pisac iz svoje zamućene glave vadio”.
Za druge, Koder je jedinstvena pojava, stvaralac izrazite modernosti koji je išao daleko ispred svog vremena, tvorac originalne mitologije, prirodni mudrac. Kojoj god strani se priklonili, moramo da priznamo da za većinu proučavalaca, pojedini Koderovi stihovi ostaju zagonetka bez odgonetke, pa čak i u naše vreme delovi njegovih spevova nisu do kraja rastumačeni. Najveću nevolju zadaje neobični jezik kojim su pisani, često teško razumljiv, a uz originalni pesnički svet prepun vila, biljaka i ptica, mnogi čitaoci pitali su se da li je Đorđe Marković Koder polusumanuti osobenjak ili genije.
Pesnik, lutalica, mačevalac
Rođen u okolini Sremske Mitrovice, trgovački sin, posle školovanja u Segedinu i Šarošpatoku, gde je završio dvogodišnju pravnu akademiju, Koder će nastaviti školovanje u Pešti. Tu je studirao prava i medicinu, ali odlazio i na predavanja iz estetike, filozofije, astronomije, učio i usavršavao francuski, engleski, italijanski, sanskrit, grčki. Velikom spisku jezika koje je poznavao treba dodati i mađarski, ruski, persijski, hebrejski, arapski, nemački, mađarski, turski, jermenski. Imao je nameru da i svoj spev „Romoranku” prevede na arapski, ali to nije ostvario. Želja za znanjem bila je veća od želje da za njega dobije i zvaničnu potvrdu: iako je išao na brojna predavanja, nijednu univerzitetsku diplomu nije dobio, a na medicini, mada je odslušao sve ispite, nije polagao nijedan.
Kao što je lutao po raznim naučnim oblastima, uvek gladan novih saznanja, tako je lutao i po brojnim gradovima i zemljama, bez stalnog staništa, zadržavajući se samo privremeno, odlazeći i vraćajući se. Živeo je u Pešti, Temišvaru, Segedinu, Beogradu, Novom Sadu, Carigradu, kraće vreme i u Trstu, Kragujevcu, Zagrebu, Bukureštu, putovao po Grčkoj, Italiji, Turskoj, stigao čak i do severnih obala Afrike.
Često je menjao službu, najčešće živeći u oskudici. Obavljao je pravničke poslove pri opštini u Segedinu i Novom Sadu, izdržavao se davanjem časova iz nacrtne geometrije ili stranih jezika, bio tumač u stranim poslanstvima. Od 1872. do 1889. godine, radio je u engleskom konzulatu u Carigradu. Tu ga je zatekla vest o Šlimanovom otkriću drevne Troje. Pesnik, kojeg je odranije zanela priča o trojanskom ratu koju je čitao u „Ilijadi”, pohrlio je da vidi grad pod čijim su se bedemima zbog lepe Helene sudarili Ahajci i Trojanci. Na zidine kod kojih su se borili Ahil i Hektor, Marković je, kako se pripoveda, urezao svoje ime.
Ono je ostalo urezano i u istoriji srpskog mačevanja, budući da je u Vojvodini tridesetih godina 19. veka imao jednu od prvih škola ove veštine. Koder je bio mršav, ali čeličnih mišica, žustar učitelj mačevanja i izvrstan borac.
„Mačoborstvo” ili „fehtovanje” od njega su učili sinovi kneza Miloša Obrenovića, Mihailo i Milan, kao i mladići iz kneževe garde. U Segedinu je 1837. godine sa velikim uspehom u mačevanju sabljom i rapirima obučavao pitomce 62. Pešadijskog puka. Nekoliko godina kasnije svoje prve zamahe i udarce od Đorđa Markovića učiće i beogradski mladići, učenici Liceja i drugi zainteresovani, u školi koja je otvorena novembra 1843. godine. Desetak godina kasnije, postao je učitelj borenja u beogradskoj Artiljerijskoj školi, budućoj Vojnoj akademiji, gde „fehtovanje” od njega uči, između ostalih, i sin Vuka Karadžića, Dimitrije. Nije razjašnjeno zašto je pesnik napustio ovo radno mesto posle dve godine. Zna se, tek, da je srpsko državljanstvo, koje je zatražio 1859. godine, kada mu ga je Ministarstvo unutrašnjih dela Srbije odobrilo decembra 1860. godine – odbio.
Biblioteke svojevrsno središte života u seoskim mesnim zajednicama
Preuzmite android aplikaciju.
