Почетна > Србија
Србија

Ђорђе Марковић Кодер – песник фантастике и романтичне биографије

Стваралаштво песника писано невероватним језиком пуним измишљених речи чине пет спевова, а поједини стихови ни до данас нису до краја растумачени. Правник, тумач у страним посланствима, чиновник, преводилац кнеза Милоша, врсни мачевалац, први Србин који је посетио древну Троју, „особењак и прави боем”, писац „најлуђе књиге нашег романтизма”, убоги сиромах. Све то стаје у једно, данас мало заборављено име, име песника Ђорђа Марковића Кодера (1806 – 1891).
Фото: Pixabay/DariuszSankowski

Вероватно један од најнеобичнијих стваралаца из епохе предромантизма и романтизма, оставио је иза себе пет спевова („Роморанка”, „Сан матере српске”, „Девесиље” „Митологије”, „Искони”,). Само један, „Роморанку”, објавио је за живота, и то у педесет шестој години. Савременици, али и потоњи критичари имају крајње подељена мишљења о њему: за једне је његово дело неуспели књижевни експеримент, „више шала нежели појезија”, пуна кованица „које је збуњени писац из своје замућене главе вадио”.

За друге, Кодер је јединствена појава, стваралац изразите модерности који је ишао далеко испред свог времена, творац оригиналне митологије, природни мудрац. Којој год страни се приклонили, морамо да признамо да за већину проучавалаца, поједини Кодерови стихови остају загонетка без одгонетке, па чак и у наше време делови његових спевова нису до краја растумачени. Највећу невољу задаје необични језик којим су писани, често тешко разумљив, а уз оригинални песнички свет препун вила, биљака и птица, многи читаоци питали су се да ли је Ђорђе Марковић Кодер полусуманути особењак или геније.

Песник, луталица, мачевалац

Рођен у околини Сремске Митровице, трговачки син, после школовања у Сегедину и Шарошпатоку, где је завршио двогодишњу правну академију, Кодер ће наставити школовање у Пешти. Ту је студирао права и медицину, али одлазио и на предавања из естетике, филозофије, астрономије, учио и усавршавао француски, енглески, италијански, санскрит, грчки. Великом списку језика које је познавао треба додати и мађарски, руски, персијски, хебрејски, арапски, немачки, мађарски, турски, јерменски. Имао је намеру да и свој спев „Роморанку” преведе на арапски, али то није остварио. Жеља за знањем била је већа од жеље да за њега добије и званичну потврду: иако је ишао на бројна предавања, ниједну универзитетску диплому није добио, а на медицини, мада је одслушао све испите, није полагао ниједан.

Као што је лутао по разним научним областима, увек гладан нових сазнања, тако је лутао и по бројним градовима и земљама, без сталног станишта, задржавајући се само привремено, одлазећи и враћајући се. Живео је у Пешти, Темишвару, Сегедину, Београду, Новом Саду, Цариграду, краће време и у Трсту, Крагујевцу, Загребу, Букурешту, путовао по Грчкој, Италији, Турској, стигао чак и до северних обала Африке.

Често је мењао службу, најчешће живећи у оскудици. Обављао је правничке послове при општини у Сегедину и Новом Саду, издржавао се давањем часова из нацртне геометрије или страних језика, био тумач у страним посланствима. Од 1872. до 1889. године, радио је у енглеском конзулату у Цариграду. Ту га је затекла вест о Шлимановом открићу древне Троје. Песник, којег је одраније занела прича о тројанском рату коју је читао у „Илијади”, похрлио је да види град под чијим су се бедемима због лепе Хелене сударили Ахајци и Тројанци. На зидине код којих су се борили Ахил и Хектор, Марковић је, како се приповеда, урезао своје име.

Оно је остало урезано и у историји српског мачевања, будући да је у Војводини тридесетих година 19. века имао једну од првих школа ове вештине. Кодер је био мршав, али челичних мишица, жустар учитељ мачевања и изврстан борац.

„Мачоборство” или „фехтовање” од њега су учили синови кнеза Милоша Обреновића, Михаило и Милан, као и младићи из кнежеве гарде. У Сегедину је 1837. године са великим успехом у мачевању сабљом и рапирима обучавао питомце 62. Пешадијског пука. Неколико година касније своје прве замахе и ударце од Ђорђа Марковића учиће и београдски младићи, ученици Лицеја и други заинтересовани, у школи која је отворена новембра 1843. године. Десетак година касније, постао је учитељ борења у београдској Артиљеријској школи, будућој Војној академији, где „фехтовање” од њега учи, између осталих, и син Вука Караџића, Димитрије. Није разјашњено зашто је песник напустио ово радно место после две године. Зна се, тек, да је српско држављанство, које је затражио 1859. године, када му га је Министарство унутрашњих дела Србије одобрило децембра 1860. године – одбио.

Biblioteke svojevrsno središte života u seoskim mesnim zajednicama

Преузмите андроид апликацију.