Данашњи догађаји на Правном факултету у Београду представљају тачку пуцања – границу која је јасно пређена. Према наводима више извора, студент који подржава блокаде Михајло Секулић физички је насрнуо на професорку Марију Караникић Мирић, а потом и на радника обезбеђења. Овај инцидент није изолован – он је резултат месецима толерисаног анархизма, злоупотребе универзитета и свесног подривања основних принципа академске заједнице.
Не постоји – и не сме постојати – никакво оправдање за насиље над професором. Не зато што је реч о академској титули, већ зато што је реч о особи која је била на свом радном месту, обављајући свој посао – образовање младих!
Студент који је данас физички напао професорку јер наводно „није пуштен преко реда“,који је хвата за нос и вуче, је симбол самовоље, неваспитања и насиља. Насиља и анархије коју месецима спроводе студенти у блокади!
Да је Михајло Секулић студент блокадер јасно показују чињенице, које поједини опозиционо настројени медији, као Н1 и Нова С, никако да представе. А студенти блокадери, уз помоћ тих медија, покушавају да промене наратив и оптуже друге за своје физичке насртаје и ароганцију према онима који би требало да им буду ауторитет!
Сви знамо шта се догодило пре неколико дана, када је студенткиња пленумашица забранила улазак Владимиру Балаћу, једном од најбољих студената, у зграду факултета, само зато што како она каже: „подржава режим“. Дакле, ко није један од њих – нема право на улазак на факултет! Логика је јасна, свако ко је у згради факултета је њихов – студент који подржава и одржава блокаду!
Ако је студент блокадер ударио професорицу Мирић, зар и она не заслужује исто саосећање и солидарност које поједини медији и пленуми дају студентима блокадерима? Или је насиље оправдано када долази са блокадне стране? Зар се борба против насиља мери политичком подобношћу?
Ако данас оправдамо шамарање професорке, сутра ћемо оправдавати насиље на улици, прекосутра линч на основу другачијег мишљења.
Сада је право време да се постави питање – шта можемо очекивати од студената блокадера који сопствене професоре који их подржавају називају „Телетабисима“? Који су факултетске зграде претворили у прљаве сквотове, легла заразе, хаоса и вандализма? Самовољно, студенти блокадери су себи дозволили да заједнички, друштвени, академски простор, претворе у свој политички полигон. Да постану мале групе самопроглашених вођа, који себе виде као „најбољи део друштва“ – јер им је то неко довољно пута рекао?
Онај ко мисли да слобода значи право на физички обрачун с неистомишљеницима – није студент, није активиста, није борац. Он је насилник. А према насиљу не може – и не сме – бити неутралности.
Насиље над професорима није део борбе за бољи систем – оно је негација сваког система. И ко га оправдава – подрива друштво. Зато је крајње време да се ствари назову правим именом, и да престану да нас вуку за нос: насиље које студенти блокадери спроводе није храброст. Насиље је слабост. И мора бити заустављено – одмах.
Вучић честитао Навроцком победу на изборима за председника Пољске
Преузмите андроид апликацију.
