Novi Sad, negde preko mosta. Subota, podne. Decu sam poslala kod mame. Muž je na putu i to znači samo jedno.
Ceo dan imam samo za sebe.
Razmišljam da li prvo Big ili Promenada, kasnije svakako frizerka, bar koja stranica one započete knjige, a uveče sa Marom na koktelčiće, baš dugo nismo. Smeši mi se divan dan.
Još sam u pidžami. Zvoni telefon. Komšinica Nada, ova što živi čelobašte, kako još uvek starije komšije ovde govore.
„Hoćeš na kafu?“
„Kad?“
„Sad sam mislila, doći će i Jelena i Radmila.“
Razmišljam… Ne remeti mi planove mnogo. Tek je podne. Jelenu nisam dugo videla, bila je na moru sa onim njenim, a do pre par nedelja je pričala da će se razvesti. Radmila se ofarbala, videla sam na Fejsu.
„Stižem, stavljaj kafu.“
Otvaram kapiju.
Mogli bi je nekad i podmazati. Ovako služi kao alarm za sve bakice iz komšiluka. Listom se pojavljuju na prozorima, da ne propuste novu epizodu kod komšija. Podsmeh im na licima. Svašta. Mora da mi se razmazala šminka, ili sam naopačke nešto obukla. Ma, šta sad. Imaju bar temu za danas za raspredanje.
Čujem Jelenin glas u dnu dvorišta, dakle, sedimo napolju. Odgovara mi. Koristimo još koji lep dan septembra. Uskoro će se sedeti samo po sobama, a ni bašte kafića neće raditi.
„Gde ste žene?“
Ljubljenje, kao da se nismo videle godinu dana a prošlo je svega par nedelja. Baš smo prave žene.
Radmili je kosa blagi užas:
„Lepa ti je nova boja.“
Jelena je tužna. Vidim joj u očima, a čujem: „Toliko je bio divan na moru. Potpuno se
promenio“
Vara je.
Zna ona, ali ne priznaje glasno. Njegova kuća, ona ne radi, deci treba otac. Uobičajena priča.
„Gde je Nada?“
„Kuva kafu.“
Izlazi i Nada sa tacnom. Miris kafe mi miluje nozdrve. Bože, koliko volim taj miris. Dobro je što sam došla. Nadina kafa, dobre drugarice, sunčano podne.
Kafa se kod Nade pije u malim šoljicama. Ne volim to, ali tako je kako je. Dok uzimam drugi gutljaj, u ovom slučaju to je i poslednji, Nada izgovara:
„Devojke, kad ste već tu, mogle biste mi pomoći da ispečem papriku i očistim je.“
Štaaaa? Neeeee! Ne mogu. Ne želim. Neću. Okej, smiri se. Možda hoće da ispeče malo za ručak?
„Koliko ima te paprike?“
„Ma ništa, možda 40 kila.“
Čekam zemljotres, to je jedino rešenje. Kad bi sad počeo, akcija zvana „Paprika“ bi bila odložena, a ja ne bih ispala loša drugarica.
Razmišljam brzo, šta je alternativa? Kako se izvući iz ovoga?
Big i Promenada me čekaju. Znam da je ona meni pomogla kad god mi je bilo potrebno, ali zašto mi se ovo događa baš danas? Pa ne može da se meri to što mi je čuvala decu pre par nedelja ceo dan sa ovim što ona traži. Realno, moja deca su mirna i ne prave probleme. Kupila sam joj novu vazu a muž im je popravio nožicu od kauča.
Možda je sve ovo zbog onog blendera što joj još nisam vratila? Vaučera za masažu koji mi je poklonila kad sam se mesecima žalila da me bole leđa?
Izgleda da ću peći papriku.
Big i Promenada će sačekati neki drugi dan. Frizerku odlažem. Knjiga skuplja prašinu već neko vreme, tako će i ostati. Ali koktelčića sa Marom uveče se neću odreći makar išla namirisana tom pečenom paprikom.
„Hajde, krenimo, imam vremena samo do predveče.“
U nekom trećem satu pečenja, jedna misao me tresnula po glavi kao grom. Bakice su znale! Zato su imale onaj podsmeh na licu.
Zarekla sam se, od sutra ću svaku bakicu saslušati kad želi da mi priča koje sve lekove uzima, zašto je ljuta na decu a koliko se ponosi unucima. A poslaću im i moju decu nekad da im odu do prodavnice.
I razmisliću dobro da li ću prihvatati pozive na kafu početkom jeseni.
Preuzmite android aplikaciju.
