Park… Novi… Velika radost dece što se mama smilovala da ih dovede. Gomila šarenih klinaca, smeh, cika. Zaista sjajna atmosfera. Baterija od telefona mi je puna a klinci dovoljno veliki da se sami igraju. Pogledaću neku zanimljivu emisiju na jutjubu. Sve taman.
Zamalo.
Sela sam na klupu. Smestila coffee to go pored sebe, kuckam u lupicu History of the…“Jel slobodno?“
Ne dižući pogled – „Jeste“.
„Lepo vreme“.
Pogledam je na kratko, klimnem glavom: „Da“. Vratim pogled na telefon.
Dotrčava njen sin od 11 godina, traži grickalice. Otrčava sa smokijem u ruci. Viče za njim: „Vrati se po sokić, ožednećeš“
„Ova današnja deca, samo bi grickalice jela. A koliko Vi dece imate?“
Troje.
„Svaka čast, koliki su? Kako ste se odlučili da ih imate toliko? U današnje vreme? Juuu, zaista hrabro. Kako uspete da postignete sve oko njih? Jel vam muž pomaže? Radite negde? Sigurno ne, kako biste? Nije lako biti majka, meni je teško sa jednim. Mužu sam rekla da neću raditi sve dok se sin malo ne osamostali. Mora neko da bude sa njim, treba ga odvesti u školu, mora neko da prekontroliše domaći. Pa kuvanje, spremanje. Trenira fudbal, tri puta nedeljno. Nije klub daleko od kuće, ali kad pada kiša ipak ne može peške. A i kad ne pada sigurnije je da ga ja vodim. Strah me je, svašta se događa. Upisali smo ga na kineski pre par meseci. Čujem da je to jezik budućnosti. Verovatno i Vi prolazite kroz sve ovo. Baš je lepo upoznati nekog ko te razume i shvata da moramo žrtvovati naše vreme, karijere zbog naše dece. Muškarci to obično ne shvataju. Ipak su majke, majke…“
Besna sam. Ne znam da li više na „daviteljku“ ili na sebe.
Razlozi da budem besna na nju su očigledni.
Na sebe sam besna što je nisam prekinula na vreme. Što joj nisam rekla da se ona i ja baš uopšte ne razumemo i da to ne bi bilo važno ako ona ne bi insistirala na tome.
Nisam nezaposlena mama. Radim. Ne vodim decu na treninge, osim kad pada kiša, a nekad ni tada. Moja deca ne uče kineski, a i neće dok ne požele sami. Ne kuvam i ne spremam kad nemam vremena. Šaljem ih same u školu.
Ne smatram da se žrtvujem za njih. Niti da treba. Samo ih volim. Nisu gladni i bosi. Nasmejani su.
A sve sam to odćutala ovoj ženi. Da li me je bilo na momenat sramota njene žrtve? Da li sam pomislila da sam „nemajka“ naspram nje?
Možda.
Ali trajalo je sekund. Svako dalje ćutanje je bilo zbog želje da što pre prođe, bez konflikta.
Preuzmite android aplikaciju.
