Godine su samo broj. Važi. Četrdesete su nove dvadesete i ostali jednorozi.
Pune mreže klipova sa dobrodržećim bakicama i dekicama koji đuskaju, vežbaju, trče, skaču… Je l ih pitao neko koliko su diklofenaka, brufena i bromazepama popili da bi snimili taj klip od pola minuta?
I onda svi u komentarima oduševljeni. Kao, bravo, ne treba se predavati, treba živeti punim plućima…Treba, nego šta! Rokneš lekove šakačke i izguraš do podne nekako.
Dobro, nismo mi u četrdesetim baš za lekove na angro. Po koji redovan jutarnji, večernji i možda još koji po potrebi. Lažemo se još malo da je to privremeno, da će proći. Ne idemo baš još uvek na kampovanje u lekarske čekaonice. Izađemo još ponekad na đuskanje. Štrikamo nogama i rukama uz neke mladalačke hitove. Zadajemo domaći nekim klincima, kao bolje mi to od njih.
Ali dođe i jutro posle. Obavezno je to jutro vikenda. U dvadesetim je lagano mogao biti i bilo koji dan. Zaredom.
Kafa, limunada, brufen. Pa opet. Deca traže doručak. Kao da moraju da jedu svaki dan?
Psa treba u šetnju. Otvoriću samo vrata, zna on da se vrati kući. Za ručak je lako, poznato je da sjajno pravim roštilj. Pomfrit, lepinja, salata, dostava.
Kontam zašto me bole noge. Štikle ne prave kao ranije. Kvalitet nula.
Sigurna sam da sam do skoro mogla lagano izdržati deset sati na njima.
Mogla sam. Mogu i sad.
Ne skinem ih dok đuskam. Ko gleda ispod stola kad sednem? Mogla sam i da tražim gde u gradu ima after. I da opletem pljesku kod Brene pre odlaska kući.
Mogu i sad.
Ali posle dijeta sedam dana. Šta mi teško? Mogla sam…Do samo pre desetak, dvadesetak godina. Ali godine su samo broj.
Važi.
Preuzmite android aplikaciju.
