Probijanjem Solunskog fronta septembra 1918, kada je krenuo pobednički nalet srpske i savezničke vojske, počelo se sa ubrzanim rešavanjem srpskog pitanja. Austrougarska koja se nalazila u krizi, i ekonomskoj i vojnoj od samog početka rata, tokom 1918, ratovala je faktički pod punom kontrolom Nemačke.
Vojni slom Nemačke značio je i kraj Dvojne monarhije. Početkom 1918, Sile Antante vrlo ozbiljno razmišljaju kako će se posle kraja rata rešavati nacionalno i teritorijalno pitanje na jugoistoku Evrope.
Vilsonovnih 14. tačaka iz 1918, dale su smernice narodima koji su želeli slobodu i nacionalne države.
U velikim planovima Velikih sila, srpski vojnik nije čekao gotova rešenja. Hrabro, odlučno i bez zadrške, srpska vojska je porazila Bugare i brzo oslobodila celu Srbiju.
Austrougarska vojska bila je poražena i povlačenje su pratili neredi i dezertiranja. Kada je početkom novembra srpska vojska ušla u Novi Sad, srpske političke elite su već imale ideju oko koje su bile okupljene.
Ideju prisajedinjenja Kraljevini Srbiji.
Ta ideja nije bila proizvod slučajnosti i sticaja okolnosti. Kroz zavetnu misao Srba u Monarhiji –Srpsku Vojvodinu, kroz neumornu borbu Svetozara Miletića, Ujedinjene omladine, Mihaila Polita Desančića i Jaše Tomića, i čitavih generacija koje su stremile očuvanju, jačanju i uzdizanju srpske misli, došlo se do Velike Narodne skupštine u Novom Sadu, 25. novembra 1918.
Ideja Srpske Vojvodine bila je univerzalna i prožeta građanskim i liberalnim idejama. Ravnopravnost, poštovanje jezika i pisma, pravo na slobodu govora, javnog okupljanja, političkog delovanja.
Miletić je decenije proveo u neumornoj borbi za ostvarenje tog ideala. Upravo su srpske elite, koje su pod teškim okolnostima preživljavale Veliki rat, istupile sa tim idealima.
Da se Srbi, Bunjevci, Slovaci, Rumuni, ali i šire svi Sloveni, zajednički uzdignu i glasno izjasne za život u Kraljevini Srbiji. Kraljevina Srbija je pod kraljem Petrom Karađorđevićem, na čitavom Balkanu i u krajevima gde žive Sloveni, bila sinonim za slobodu.
Sinonim za zemlju ravnporavnosti. Beograd je bio poput magneta za sve one koji su smatrali da su potrebne široke političke promene početkom 20. veka. Posle Balkanskih ratova 1912-1913, ugled Srbije bio je veliki.
Posle pobeda 1914, Golgote 1915, Kajmakčalana 1916, moralni kredibilitet Srbije bio je neprikosnoven.
Na snazi nesalomivog časnog srpskog vojnika ostvarena je pobeda. Srbi u Monarhiji, koji su pre početka rata, bili na ivici opstanka uzdižu se i na Skupštinama u Rumi 24. Novembra (Srem) i Novom Sadu 25. novembra 1918. (Bačka, Banat i Baranja) glasno zahtevaju ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom i traže da ih Kraljevina Srbija predstavlja na Mirovnoj konferenciji.
Oblasti koje su se ujedinile direktno sa Kraljevinom Srbijom bile su oblasti koje je 1848-1849, obuhvatila Srpska Vojvodina. To su Srem, Bačka, Banat i Baranja. Jaša Tomić koji je svojim govorom na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25.11.1918, nadahnuo 757 poslanika doživeo je priznanje za decenije političke borbe koju je proveo boreći se za srpsku ideju.
Velika narodna skupština u Novom Sadu ostala je simbol i svetionik za buduće naraštaje.
Podsećanje na istrajnu i neumornu, tešku borbu Srba u Monarhiji za očuvanje identiteta i neretko samog naroda. Vek kasnije na veličanstvenoj manifestaciji PONOS, podsetili smo se predaka i njihove borbe, setili se da imamo ideale koje moramo poštovati i za koje se i mi moramo boriti. Sećamo se i danas. Pogled u budućnost, uvek neka nas vrati na Novosadsku skupštinu 1918, jer ko dovijek živi imao se rašta i roditi.
Autor: prof dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde:
Goran Vasin: Karlovačka mitropolija, uspon srpske ideje u 18. i 19. veku (treći deo)
Preuzmite android aplikaciju.
