Formiranje Svete lige tokom 1684, za odbranu i borbu protiv Osmanske imperije, koju su sačinjavale Habzburška monarhija- Sveto rimsko carstvo (što će se pokazati kao presudna činjenica), Venecija, Poljska i papa Inokentije XI , kojima će se priključiti carska Rusija 1686, trebalo je da označe poziv hrišćanima koji su živeli pod vlašću sultana da je došlo vreme za ustanak i oslobađanje od Osmanlija.
Da li je to ujedno bio poziv za stvaranje samostalnih i nezavisnih država, primera radi na Balkanu, u tom momentu sasvim je jasno da nije.
Srbi koje je u duhovnom smislu objedinjavala uprava Pećke patrijaršije, imali su u patrijarhu Arseniju III Crnojeviću jednu od najznamenitijih i najsposobnijih ličnosti na tronu Sv. Save.
Mudar, iskusan, jake volje i čvrstih načela, kada je u pitanju zaštita Crkve i Srba po vlašću kako Osmanske, tako i Habzburške imperije. Po povratku iz Svete zemlje i Jerusalima patrijarha su sačekale ideje i ponude Habzburških i Venecijanskih emisara i agenata o neophodnosti angažovanja Srba u opštem ustanku protiv Turaka.
Predlozi nisu bili bez odjeka kod srpskih uglednih porodica i dela crkvenih velikodostojnika. Uistinu napredovanje Habzburške vojske koja je 1686. oslobodila Budim i potom u velikoj meri teritoriju južne Ugarske, davala je nadu da će se vlast Porte konačno okončati i započeti era života u hrišćanskoj državi, koja je nudila i obećavala Privilegije.
Vesti o brzom napredovanju vojske habzburgovaca, pobeda kod Haršanja (Druga bitka kod Mohača) godine 1687, širile su se munjevito među balkanskim hrišćanima.
Veliki broj srpskih dobrovoljaca-ustanika (kasnije poznata srpska milicija) koji su se pridružili habzburškoj vojsci imali su značajnog udela u oslobođenju Beograda 1688. godine. Ističu se imena Pavla Nestorovića Deaka i Jovana Popovića Tekelije.
Na teritoriji Beogradskog pašaluka, Srbi su se masovnije odazivali pozivu za ustanak i pomoć habzburškoj vojsci. Ugledna porodica Raškovića u Starom Vlahu, prednjačila je svojim primerom i organizovala i pomagala ustanike koji su nanosili štetu osmanskoj vojsci u Staroj Srbiji.
Francuska kralja Luja XIV, je u tom momentu 1688. iskoristila priliku da ponovo započne rat (poznatiji kao rat Augzburške lige ili Devetogodišnji rat u kome će učestvovati Engleska, Nizozemska, Španija i Portugal i koji će se voditi na morima, prostorima Evrope, sve do Severne Amerike i Indije) sa svojim susedom Svetim rimskim carstvom na Rajni i tako dodatno doprinese usložnjavanju šire (globalne) slike ovog inače komplikovanog ratnog sukoba, imajući u vidu posebne vojne operacije i sukobe Venecije i Rusije sa Turskom oko Krita i Azova.
Na strani Venecije borili su se požrtvovani srpski uskoci čiji je simbol bio Janković Stojan. Habzburzi su bili prinuđeni da se ponovo okrenu od Balkana i angažuju sve svoje najbolje i najoperativnije jedinice u ratu sa Francuskom.
Jednom pokrenut Veliki bečki rat (1683-1699), nosio je sa sobom i značajne nedaće po civilno stanovništvo od zapadne Ugarske pa sve do Stare Srbije.
Iscrpljujući pohodi obe ratujuće strane, pustošenja i razaranja gradova i sela, donose dodatno osećanje beznađa koje i jeste motivisalo kako patrijarha tako i srpske starešine da se dignu na oružje i priključe Habzburškoj vojsci.
Političke posledice odluke Ugarskog sabora 1687, da se odrekne Prava otpora i prizna vlast dinastije Habzburg (ius resistendi, garantovanog Zlatnom bulom ugarskog kralja Andrije iz 1222) u znak zahvalnosti caru Leopoldu za oslobođenje Budima, tek su pokazivale obrise budućih odnosa u Habzburškoj državi.
U teškim i komplikovanim odnosima Habzburga i Mađara, Srbi će u značajnoj meri ostati po strani i od početka u grčevitoj borbi za očuvanje identiteta, Crkve i ujedno stvaranje novih i jačih elita i pretpostavki za dalje obnavljanje izgubljene srednjevekovne države.
Primera radi proslavljeni kralj Poljske Jan Sobjeski i njegova vojska koji su spašavali Beč 1683, manje od veka kasnije biće zaboravljeni od strane kako Monarhije, tako i Rusije i Pruske koje će u 30ak godina potpuno podeliti i uništiti nekada moćnu Poljsku državu.
Ne samo Srbi, već i Slovaci, Česi, Rumuni, u takvom odnosu snaga vrlo teško da su mogli da očekuju da se elite Beča, Carevine ili drugih velikih sila mogu ili žele angažovati na rešavanju, recimo srpskog ili nacionalnog pitanja uopšte.
Bilo je potrebno stvoriti svoju elitu, svoje institucije u samoj Monarhiji i potom uporno, dosledno, promišljeno, raditi na stvaranju prilike, da se pokrene borba za konačno oslobođenje i stvaranje nezavisne države.
Srbi koji će 1690, sa patrijarhom Crnojevićem preći u južnu Ugarsku, vrlo brzo će postati svesni te činjenice. Noseći sa sobom mošti kneza Lazara, cara Uroša, zagledani u opustošenu Srbiju sa čije teritorije se povlačila habzburška vojska, a imajući pred sobom obećanja iz Invitatorije cara Leopolda, počinju burno i dramatično poglavlje svoje novovekovne istorije, koje će trajati sve do 1918 godine, a narod podeljen u dve Imperije počinjao je novu političku borbu pod drugačijim uslovima i pravilima, i budnim okom Ugarskog sabora koji nije nudio gostoprimstvo.
(Nastaviće se)
Autor: Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde.
Goran Vasin: Srpske privilegije – između Beča i Carigrada (prvi deo)
Preuzmite android aplikaciju.
