Habzburzi i Romanovi, u dugom istorijskom trajanju imali su presudnu ulogu na položaj Srba i rešavanje srpskog pitanja u 18. i 19 veku, a posebno početkom 20 veka.
Veze Srba sa Habzburgovcima i Romanovima bile su kompleksne, vrlo često komplikovane, uzrokovane odnosom dve Velike sile, Habzburške monarhije i Rusije. Kada su u pitanju Srbi u Monarhiji, ovaj odnos bio je presudan.
Tokom Velikog bečkog rata 1683-1699, kada Rusija ozbiljno izlazi na evropsku političku i vojnu pozornicu, a Srbi u Velikoj seobi 1690. dobijaju Privilegije cara Leopolda, počinju bliži i intenzivniji kontakti patrijarha Arsenija Crnojevića sa ruskim predstavnicima. Povezani pravoslavljem i duhovnošću, od prvog momenta uspostavlja se odnos koji će na crkvenom nivou trajati do 1918. Sa manjim ili većim intenzitetom, kao što će periodi saradnje dve Carevine biti prepuni uspona i padova.
Po svojoj suštini do Krimskog rata (1853-1856) veze Karlovačke mitropolije sa ruskim duhovnim institucijama bile su česte.
Radilo se najčešće o angažovanju slikara za Fruškogorske manastire, potom o nabavci crkvenih knjiga, osnivanju srpsko-slovenskih škola, potrebi prvih štamparija ili vezama arhijereja dve crkve. Politički odnosi, u tom momentu, bili su zanemarivi. Prečanski Srbi koji tokom 18. veka koji su bili zakupljeni pitanjima borbe za očuvanje Privilegija, jačanje svog identiteta i učešću u ratovima koje je vodila Monarhija, nisu često putovali u Rusiju.
Bliske političke veze dva dvora u planovima podele Poljske ili buduće podele Osmanske imperije obuhvatile su i Srbe. Seoba Srba u Rusiju 50ih godina 18 veka, o čemu ćemo pisati, jedna je od epizoda u kojoj je bilo i nesuglasica, ali koja je brzo zaboravljena. Tokom Revolucionarnih i Napoleonovih ratova 1792-1815, značajan deo vremena Romanovi i Habzburzi bili su saveznici.
Slom Austrije kod Vagrama 1809. i Napoleonov pohod na Rusiju, predstavljali su deo priče u koju su bili uključeni i Srbi iz Monarhije.
Bečki kongres 1814, trijumf nad Napoleonom, učvrstio je savez dve Imperije, koji će tokom Meternihovog vremena opstati do 1848. Rusija je ključno pomogla caru Francu Jozefu da porazi Mađarsku revoluciju 1849.
Tokom oba Srpska ustanka, prečanski Srbi su pomagali značajno napore svoje braće za oslobođenje od Osmanske imperije. Oni pišu i prve planove o obnovi srpske države. U tim planovima Rusija je bila jedna od tačaka oslonca prečanskih Srba. Austrija je to dobro znala i dozvoljavala takav proces, koji joj je u tom momentu odgovarao. Sava Tekelija, srpski plemić u Ugarskoj, je pisao o obnovi srpske državnosti. Tokom nekoliko godina (1798-1802), interesovao se za prilike u Srbiji i putovao za Beograd, a po izbijanju ustanak nacrtao je kartu Srbije.
Tekelija je tokom 1804, u potpunosti osmislio plan. Srbija je po njegovom mišljenju, samo deo prostora na kome žive Srbi, jer srpskog naroda ima i u oblastima Bugarske, Bosne, Dalmacije, Crne Gore, Albanije i Makedonije. Granica države bi išla od Jadranskog do Crnog mora, tako da se lako mogla suprotstaviti Rusiji i Austriji. Mitropolit Stefan Stratimirović i episkop bački Jovan Jovanović imali su konkretnije ideje koje su želeli da prezentuju Habzburškom dvoru i eventualno u Rusiji.
Mitropolit Stefan Stratimirović je tvrdio da na prostoru od Vlaške do Jadranskog mora i delovima Ugarske, Hrvatske i Slavonije mora se stvoriti srpska država pod zaštitom Rusije.
Na čelu države bi se nalazio vladar iz kruga ruskih velikih kneževa, pitanje odnosa sa Portom rešavalo bi se na nivou plaćanja danka. Episkop bački Jovan Jovanović, takođe je imao svoju viziju i plan, oslobođenja Srba, a isticao je privrženost Srba prema Rusiji i večitu zahvalnost za slučaj rata Rusije protiv Turske. Plan je imao nekoliko tačaka, a srpski vladar je trebao biti neki od ruskih velikih kneževa (simbolički Konstantin Nemanjić), a akcija se završavala ruskim osvajanjem Carigrada. Tako se u ovoj fazi planiranja obnova srpske državnosti mahom bazirala na ideji ruske pomoći.
Oba Dvora potpuno su bila svesna koliko su planovi u tom momentu bili nerealni.
Zaokupljeni borbama sa Napoleonom tražili su punu lojalnost svojih podanika, pa stoga ovakvi planovi koji su davali nadu Srbima, nisu bili problematični. Raniji plan Katarine Velike i cara Jozefa o podeli Osmanske imperije, tzv Grčki projekat bio je samo proba, za predstojeću podelu interesnih sfera. Podela Poljske bila je takođe deo političkih kombinacija elita Beča i Sankt Peterburga.
Srpsko pitanje u tim momentima nije bilo ni blizu svog rešavanja, Srbi u Monarhiji živeli su u Carevini koja je čvrsto držala svoje pozicije u Centralnoj Evropi, dok je Rusija imala drugačije ideje i planove za svoju ekspanziju. Pravoslavlje je bila najvažnija tačka povezivanja u tom trenutku…
(nastaviće se)
Autor: Prof. dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
