Kralj Aleksandar Obrenović (1875/1889-1903), bio je tragična ličnost srpske istorije. Baš kao i otac kralj Milan, došao je na presto sa 14 godina, a u njegovo ime je takođe vladalo Namesništvo (do 1893).
Sa radikalskom većinom, garantovanom Ustavom 1888, nije mogao da nametne lični režim iako je više puta pokušavao. Promene Ustava (1901), niz Zakona kojima je pokušavao da ograniči radikalsku agitaciju takođe su ga činili nepopularnim i vrlo omraženim. Njegov nestalni karakter, uslovljen malim brojem godina i neiskustvom u životu i politici, nije nailazio na razumevanje i podršku elita.
Iako inteligentan i sa lepim političkim planovima, rastrzan između oca kralja Milana i majke kraljice Natalije, koji su ličnu mržnju i sporove rešavali preko njegovih leđa, nije uspevao da nađe stabilan kurs svoje vladavine. Pokušaji da lavira između Rusije i Austrougarske nisu bili uspešni. Politički talenat koji je imao ostao je zanemaren ili skrajnut, pod pritiskom radikalske javnosti koja nije mirovala.
Ključna tačka njegovog pada i kasnije zavere bila je ženidba Dragom Mašin (1900). Puno tekstova, materijala, arhivskih dokumenata svedoče o ovom tragičnom braku.
Lažna trudnoća kraljice Drage, srušila je ugled vladarskog doma Obrenovića, koji je već bio načet vladavinom kralja Milana. Vojska koju je uzdizao kralj Milan, našla se iziritirana postupcima kralja Aleksandra, uzdizanjem kraljičine braće i smanjivanjem materijalnih benefita. Na taj način stvaralo je jezgro buduće zavere. Grupa mladih oficira koju je simbolisao Dragutin Dimitrojević Apis, podržana bivšim ministrom Đorđem Genčićem i imućnijim beogradskim porodicama, skovala je plan o zbacivanju dinastije Obrenović.
Majski prevrat (1903) tragična je stranica srpske moderne istorije. Kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, zaverenici su ubili i bacili sa terase Dvora. Evropska javnost je reagovala vrlo loše. Velika Britanija, vodeća globalna sila tog vremena prekida, u jednom momentu, odnose sa Kraljevinom Srbijom što se pokazalo kao veliki problem.
Novi vladar kralj Petar Karađorđević (1844-1921), ostao je u narodnoj uspomeni kao Stari kralj (Čika Pera), zbog blage vladavine i povlačenja sa narodom preko Albanije tokom Golgote 1915.
Okružen Zaverenicima koji su ga doveli na presto, sa vojskom koja je ponovo jačala, radikalima koji su uzeli svu vlast u svoje ruke podeljeni na dve frakcije, kralj Petar nije imao puno manevarskog prostora. Već u poznim godinama (rođen 1844, došao na presto 1903, abdicirao 1914), nije mogao da se uhvati u koštac sa svim problemima. Nikola Pašić je postao centralna figura Kraljevine Srbije. Iako se smatralo da posle Ivanjdanskog atentata na kralja Milana (1899), neće uspeti da se vrati u vrh politike, pokazalo se da je Pašićevo iskustvo i upornost bez premca. Veliki rusofila, taktičar, uvek spreman za političku agitaciju, nezaobilazni je faktor srpske politike sve do smrti (1926). Slični su bili i njegovi veliki prethodnici Ilija Garašanin i Jovan Ristić. Tri velike političke ličnosti upravljale su Srbijom skoro punih 80 godina.
Pitanje nasleđa srpskog prestola, nije bilo jednostavno pitanje za kralja Petra. Posle više ozbiljnih incidenata prestolonaslednik Đorđe, biva uklonjen iz političkog života, a njegov mlađi brat, rođeni Cetinjanin, Aleksandar postaje naslednik prestola. Od juna 1914, posle povlačenja kralja Petra postaje i regent (Kralj od 1921).
Stalne trzavice između zaverenika (kasnije tzv Crne Ruke) i Pašića bili su teško breme političkog života u Srbiji koje kralj Petar nije mogao da savlada.
Posebno posle pobede u Balkanskim ratovima 1912-1913, oko uprave u Novim krajevima. Umešanost Crne ruke u Sarajevski atentat dodatno je oslabilo položaj Kraljevine Srbije, a Solunski proces 1917. pokušaj regenta i političkih elita da evropskoj javnosti (Saveznicima) pokažu da Srbija nema veze sa dešavanjima Vidovdana 1914. Kralj Petar je umro 1921, već pomalo politički zaboravljen. Njegovo ime uvek se vezivalo za slavno doba Pobeda i Golgote. Kralj Aleksandar (1888-1934) nasuprot njemu u istoriografiji ponovo je prikazan crnim bojama i kult omraze prema njemu posebno od komunista bio je izrazit. Značajne zasluge koje je imao nisu mi priznate. Ubijen je u Marseju sa svega 46 godina života. Njegov sin kralj Petar Drugi (1923-1970), napustio je Jugoslaviju sa 18 godina, razrešen je vlasti sa 22, umro je sa svega 47 godina života van Jugoslavije.
Obrenovići i Karađorđevići ostali su simbol moderne Srbije, u periodu 1804-1945. Veliki uspesi, usponi i padovi obe dinastije važan su segment ove istorije. Dinastički rat započet ubistvom Karađorđa (1817), okončan je Majskim prevratom (1903). Zasluge obe dinastije za srpsku državu velike su i važne, a njihov rat samo jedan od pokazatelja koliko je bilo teško posle više od tri veka Osmanske vladavine, stvoriti i očuvati državu koja je postala sinonim za slobodu i okupljanje balkanskih naroda.
Autor: Prof. dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde:
Goran Vasin: Obrenovići – usponi, padovi, tragedije (II deo)
Preuzmite android aplikaciju.
