Knez Mihailo Obrenović, po mnogo čemu bio je jedan od najvažnijih vladara moderne Srbije. Za osam godina druge vladavine (1860-1868), pokrenuo je značajan broj procesa koji su Srbiju pomerili ka nezavisnosti.
Njegovi veliki planovi za potpuno oslobođenje od Osmanlija, ambiciozni i dalekovidi, nisu bili ostvarivi u kratkom roku. Velike sile, na prvom mestu Rusija i Habzburška monarhija, nisu želele takav scenario. Svaka iz svojih razloga. Pokazalo se da će ta konstanta politike Velikih sila, biti važan faktor smena na dinastičkom prestolu.
Knez Mihailo je nizom Zakona (1861-1862), potpuno dezavuisao Osmansku vlast u Srbiji, a posle incidenta na Čukur česmi (1862), uspešno pokrenuo pitanje iseljavanja Turaka iz gradova u Srbiji (1867). To je bio veliki uspeh vladavine kneza Mihaila. Pokrenute su ozbiljne reforme sa ciljem da se formira vojska koja bi mogla da porazi Osmansko carstvo. Kneževina Srbija nije bila blizu cilja početkom 1860ih. Politički savez sa Crnom Gorom (1866), Rumunijom, Bugarskim odborom i Grčkom, doprineo je prestižu kneza i Srbije. Saradnja sa biskupom Štrosmajerom, bila je proba zbližavanja sa hrvatskim političkim elitama. Rezultati su bili skromni u tom pogledu. Mnogo važnije – Pokazalo se da jedan politički dalekovidi vladar može da osmisli akciju balkanskih naroda, što će biti ključ uspeha i 1912 godina.
Stari način upravljanja Srbijom, njegovog oca kneza Miloša se menjao.
Uveden je strožiji pristup Dvoru i neka vrsta ceremonijala, do čega je knez posebno držao. Pedantan, radan, sa puno ideja služio je kao primer (podstrek) i svojim ministrima, što nije ublažilo činjenicu da se njegov način vladavine smatrao apsolutističkim. Srpski liberali sa obe strane Dunava i Save, kritikovali su oštro kneza zbog načina uprave i manjka kvalitetnih državnih institucija. Posebno na udaru našao se njegov privatni život, brak sa Julijom Hunjadi, koji će se završiti slomom i posle čega će se knez okrenuti Katarini Konstantinović. Kneževa naklonost svojoj bliskoj rođaki, prilično je uznemiravala beogradsku javnost.
Kneževina Srbija naviknuta na kneza Miloša, Tomu Vučića Perišića, Iliju Garašanina, nije do kraja dobro shvatila ni prihvatila kneza čiji su maniri više odgovarali po formi mađarskom baronu, nego srpskom knezu. Politički nestabilna, sa čestim trzavicama i turbulencijama, sa tri (nasilne) promene vladara za 30 godina, pritiscima Velikih sila, Kneževina Srbija nije do kraja mogla da isprati velike planove i htenja svoj kneza. Njegovo ubistvo u Košutnjaku, 29. maja 1868, na svirep način, samo je svedočilo da dinastički rat nije završen i da institucije Kneževine još moraju da se nadograđuju. Sa 45 godina života, ukupno 11 godina vladavine, knez Mihailo završio je život, a njegovo ambiociozno i zamašno delo ostalo je nedovršeno.
Posle ubistva kneza Mihaila (1868), dolazak maloletnog Milana (14), značio je nastavak vladavine dinastije Obrenović.
Iako su zaverenici pristalice Karađorđevića imale drugačiji plan, javnost i političke elite su odlučile drugačije. U maju 1903, trideset pet godina kasnije desiće se suprotno. Kontinuitet (diskontinuitet) se nastavio, a knez Milan će u dugoj i teškoj vladavini doživeti i krupne pobede i velike poraze. Srpski presto napustiće sa 35 godina života godine 1889, rastrazan unutrašnjim borbama, političkim previranjima i razočaran. Iako će se više puta vraćati u Srbiju, biti komandant Vojske/ ministar vojni (1897-1900), njegova prerana smrt (1901), sa svega 47 godina života svedočila je ozbiljne teškoće koje su Obrenovići imali na vladarskom prestolu. Pobede i porazi u Velikoj istočnoj krizi (1875-1878), dobijanje državne nezavisnosti na Berlinskom kongresu (1878), donošenje liberalnih zakona (1881), Timočka buna (1883), Srpsko-bugarski rat (1885-1886), Ustavi (1869,1888), deo su mozaika njegove vladavine.
Velike sile posebno su kumovale lošem položaju kneza Milana. Rusofil na početku vladavine, kasnije razočaran u politiku Sankt Peterburga (od 1878), postaje austrofil i protivnik Carske Rusije. On je pokušao da novom političkom vizijom okrene put Srbije (od 1882 Kraljevine) ka Zapadu. Tajna konvencija (1881) svedočila je o pokušaju vezivanja srpske politike za Beč. Timočka buna (1883) o pokušajima Radikala i Rusije da se do ne dogodi. U sporovima i sukobima sa radikalima, bez podrške naprednjaka i liberala na kraju, ostao je u narodnoj uspomeni nepopularan i omražen vladar. Dinastija Obrenović, imala je u njemu kontroverznog vladara koga su protivnici opisivali kao avanturistu, rasipnika i pustolova, istoriografija mu nije bila blagonaklona, često se zaboravljalo da je bio prvi srpski kralj u modernoj istoriji.
(nastaviće se)
Autor: Prof. dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
