Prvi vladar moderne srpske države Đorđe Petrović Karađorđe (1762-1817), koji je podigao Prvi srpski ustanak 1804, upravljao je Srbijom sve do sloma ustanka 1813.
O njegovoj upravi pisalo se mnogo. Autori se mahom slažu da je vladao apsolutistički, što je i zahtevao takav momenat.
Stalne i teške borbe sa Turcima, pokušaji lokalnih važnih (ili manje važnih) vojvoda da samostalno donose odluke, nametali su Karađorđu odlučan način vladavine, sa stalnim pokušajima da se centralizacijom ustanici osposobe za bolju i aktivniju odbranu. Budući da je po prirodi bio snažan, hrabar, brz na oružju često je znao da presuđuje na licu mesta. Mnoge vojvode osetile si njegov gnev, koji je znao biti nekontrolisan i surov, o čemu svedoče primeri oceubistva i bratoubistva, pojačani Karađorđevom željom za stalnom pravičnošću. Iako prek, svestan i svojih grešaka, često je usled stalnih borbi i bojeva, praštao kako Srbija ne bi ostajala bez najsposobnijih vojvoda toga vremena (primer učesnika pobune Milana Obrenovića).
Stalno mešanje Austrije i Rusije u Prvi ustanak, onemogućavalo je punu konsolidaciju države. Diplomatija nije bila jača strana srpskog vožda. Odbijanje Ičkovog mira 1806, danas se može tumačiti kao greška, tako da na poziv Rusije ustanici nastavljaju rat sa Osmanlijama (1806-1812). Ruski poslanik Konstantin Rodofinikin direktno je imao uticaj i na odnose među voždom i vojvodama, kao i na ustavno pitanje (1808). Vožd Karađorđe vladao je i pored toga što samostalnije, trudeći se da ne dođe u zavisnost od Rusije, a ni Austrije koja je bila na granici ustaničke Srbije i pomno pratila svaki korak Srba u Monarhiji i Srbiji. Težak i opasan protivnik po Srbiju, što će se pokazati mnogo puta sve do 1918. Slom ustanka u jesen 1813, Karađorđa i vojvode vodi u Austriju, pa zatim Rusiju. Velike sile držale su na oku srpskog vožda dok im je potencijalno bio potreban.
Njegov povratak u Srbiju, tragična smrt u Radovanjskom lugu 1817, početak je rata srpskih dinastija koji će trajati skoro čitav vek.
Na taj način počeo je niz prevrata, pobuna, političkih ubistava vladara, koji će usporavati napredak Srbije. Rat dve srpske dinastije, obeležio je na taj način istoriju moderne srpske države, a podle koje su ostale bile su često duboke i nepremostive. Obračuni sa pristalicama Karađorđevićevaca ili Obrenovićevaca, međusobno rušenje nasleđa jednih i drugih, zatiranje tragova postojanja suparničke dinastije (Katanska buna 1844, Topolska buna 1877, Majski prevrat 1903), bilo je tragično nasleđe Srbije toga vremena.
Knez Miloš Obrenović (1780-1860), mudriji, strpljiviji, oprezniji nego Karađorđe, znao je da kompromisima sa Portom i Rusijom može da ostvari svoj cilj autonomnu Kneževinu Srbiju (što je bila otvorena opcija posle Bukurešta 1812). Njegov način vladavine, takođe je karakterisan kao apsolutizam. Mnogi su Milošev način uprave poredili sa vladavinom kakvog turskog paše, što je bio čest uzrok buna protiv njega. Nekoliko velikih i nekoliko malih pobuna, uz nemali broj ubijenih političkih protivnika, takođe su deo priče o knezu Milošu.
Sa druge strane, zahvalnost što je ostao posle sloma Srbije 1813, njegov dvor uvek otvoren za seljake koji su dolazili u Beograd i Kragujevac da mu se žale ili traže rešenja svakodnevnih problema, činili su ga legendarnom ličnošću. Velike sile su i u njegovom padu imale značajnu ulogu. Posle Hatišerifa (1830-1833), Sretenjskog ustava 1835, gubio je podršku Rusije, a počeo se oslanjati na Englesku. Knez Miloš koji je bio umešan sa Portom i dobro poznavao Turke, nije bio dovoljno iskusan da pobedi u Britansko-ruskoj borbi za prevlast u Osmanskoj carevini. Pod pritiskom Velikih sila i Saveta (faktički svemoćnog posle Turskog ustava 1838), abdicira godine 1839.
Posle smrti starijeg brata Milana 1839, na vlast prvi put dolazi knez Mihailo (1823-1868).
Još mlad i neiskusan, sa svega 16 godina, okružen savetnicima koji su doprineli proterivanju kneza Miloša, takođe biva proteran iz Srbije 1842. Na vlast dolazi knez Aleksandar Karađorđević (1806-1885). Kneževi Miloš i Mihailo vratiće se u Srbiju na Svetoandrejskoj skupštini 1858, a stari Kodža Miloš vladaće Srbijom do jeseni 1860. Jedini je srpski vladar do 1945, koji je umro prirodnom smrću na srpskom prestolu. Knez Aleksandar Karađorđević je proteran iz Srbije, a vredeo je za slabog i povodljivog vladara, po mnogo čemu različitog od slavnog oca Karađorđa. Njegov sin Petar postaće 45 godina kasnije kralj Srbije.
Kneževinu Srbiju tek su čekali prevrati i veliki broj političkih uspona i padova, a unutrašnja politika obilovala je zaverama i tragičnim stradanjima vladara obe dinastije
(nastaviće se)
Autor: Prof. dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde:
Goran Vasin: Srpska državnost u Crnoj Gori – Srpska Sparta i Srpska Atina
Preuzmite android aplikaciju.
