Ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju 9. oktobra 1934, bilo je postepeni uvod u raspad Kraljevine Jugoslavije.
Kao vladar bio je hvaljen i uzdizan, kritikovan i nipodaštavan, napadan za diktaturu, hvaljen kao Ujedinitelj, izazivao je oprečna mišljenja i u istoriografiji i u široj javnosti.
Njegov životni put započet na Cetinju 1888, na dvoru svog dede crnogorskog kralja Nikole, značajno je usmerio njegov život. Odrastao u okruženju koje je odisalo autokratijom i konzervativizmom, školovan u carističkoj Rusiji kao stožeru samodržavlja, rano je prihvatio ideje značajno suprotne od onih koje je baštinio njegov otac kralj Petar.
Školovan da bude vojnik, disciplinovan, sa idejama da se Srbi moraju osloboditi Osmanske vlasti i stega Austrougarske, zajednicu Južnih Slovena video je kao priliku da se Kraljevina Srbija oslobodi velikog spoljnopolitičkog pritiska.
Pobede u Balkanskim ratovima 1912-1913, gde je lično komandovao i učestvovao, daju mu samopouzdanje i čvrstinu da najpre kao regent preuzme upravljanje Kraljevinom u teškim momentima početka Prvog svetskog rata. Pritisnut Pašićem i političkim elitama Kraljevine Srbije, pod pretnjom Crne Ruke, povukao se baš kao i kralj Petar sa vojskom i narodom. Sa Pašićem kao saveznikom oblikuje Solunski proces 1917.
Krfskom deklaracijom jula 1917, obezbeđuje dinastiji Karađorđević vladarsko mesto u budućoj državi. Pašićev autoritet i patronski odnos, podnosio je vrlo teško, što će ostati slika njihovih odnosa do Pašićeve smrti 1926 (njihovog poslednjeg susreta).
Stvaranje Jugoslavije, koje je kasnije i hvaljeno i spočitavano, 104 godine kasnije deluje kao iznuđeno rešenje srpskog pitanja. Bez Velike sile koja bi podržala srpske zahteve, posle sloma Carske Rusije, Pašić i regent Aleksandar tražili su rešenje po kojem bi stvorena država obuhvatila najveći broj Srba rasutih po starim Carevinama, ali i koja ne bi lako mogla da doživi slom iz 1915. Trauma povlačenja i Golgote bila je živa slika 1918. Ujedinjenje sa Crnom Gorom i Srbima u Monarhiji nije se dovodilo u pitanje.
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Jugoslavija), bila je od starta pritisnuta nacionalnim i ekonomskim problemima. Hrvatske elite decenijama naviknute na stalna pregovaranja i opstrukcije Ugarskog sabora, nisu vodile računa o idejama Pašića i regenta (od 1921 kralja) Aleksandra. Od starta insistiranje na konfederaciji ili stvaranju hrvatske posebne jedinice (republike) bila je stara oprobana politika na koju su navikli prečanski Srbi, ali ne i elite Kraljevine Srbije.
Državotvorna, liberalna, demokratska Kraljevina Srbija srela se ratom iscrpljena i potpuno opustošena u novim okolnostima sa narodom koji je ratovao na suprotnoj strani tokom Velikog rata. Tenzija je bila velika i obostrana. Stjepan Radić je išao od ideja rušenja Monarhije do dogovora sa Pašićem. Veliki demagog i pragmatičar video je u svemu priku da ojača ideju hrvatskog državnog prava.
Lutanje u političkom sistemu, trzavice, atentat u Skupštini 1928, uverili su kralja Aleksandra da samo ličnim režimom može zavesti stanje kakvog-takvog mira. Vladko Maček podržao je uvođenje diktature.
Integralno jugoslovenstvo, podelu zemlje na Banovine, kako bi nametnuo jugoslovesnko jedinstvo i novi model života, kasnije će komunisti samo preoblikovati u svoj program federacije. Srpske elite koje su počele da Jugoslaviju doživljavaju kao svoju, prihvataju ovakve ideje.
Kralj Aleksandar je diktaturom pravio jaz između sebe i političkih elita Beograda i Zagreba. Svetozar Pribićević, nekada gorljivi centralista, u svojoj pamfletskoj knjizi je žestoko kritikovao kralja. Knjiga će u vreme komunizma biti osnovna literatura o kralju Aleksandru, uz netačni dodati epitet o monarho-fašističkoj diktaturi, za vladara koji je stradao kao žrtva fašizma u atentatu u Marseju 9. oktobra 1934.
Iskreni zagovornik saradnje sa Francuskom, veliki protivnik Sovjetskog saveza koji je hiljadama ruskih izbeglica pružio utočište u Kraljevini, učinio je sve u granicama mogućeg da se njegova i Pašićeva tvorevina Kraljevina Jugoslavija sačuva i ojača. Neprilike su bile toliko velike da je bilo nemoguće stvoriti jači integraciju. Njegov autokratski način vladavine stvarao mu je neprijatelje, za koje čini se nije mnogo mario.
Odrastanje na dvoru kralja Nikole trajno je ostavilo uticaja na njega, a ratovanje od 1912-1918, oblikovalo njegovu svest da se i u miru problemi mogu rešavati na vojni način. Hrvatsko pitanje, pobune kačaka, neprijateljstvo Italije i Mađarske, komunistički atentati i pokušaji da se ruši Kraljevina, dovodili su ga često u teške i bezizalzne situacije, sa kojima se ni mnogo iskusniji vladari bolje ne bi snašli.
Posle njegove sahrane na Oplencu sredinom oktobra 1934, postajalo je svima jasno da je najčvršći oslonac Kraljevije Jugoslavije nestao. Njegovo ime još uvek izaziva kontroverze, a čini se da i danas do kraja nije u potpunosti shvaćen, niti prihvaćen…
Autor: Prof. dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
