Poraz Grčke vojske kod Sakarije septembra 1921, označio je početak povlačenja i naznaku katastrofe koje će vrlo brzo zadesiti grčko stanovništvo u Maloj Aziji.
General Mustafa Fevzi Čakmak postao je prvi i jedini general turske vojske odlikovan sa pet zvezda do današnjeg dana.
Početkom 1922, Grčka se obratila za pomoć Francuskoj i Velikoj Britaniji koje nisu imale konkretno rešenje već su faktički ostavile otvoren prolaz nastupajućoj turskoj sili. Mustafa Kemal nije želeo da pregovara već je shvativši stratešku prednost krenuo u kontranapad.
Dok su se grčke snage pokušavale da konsoliduju odbranu, Sovjetske vlasti su u odsudnom momentu snabdele tursku vojsku sa municijom i naoružanjem. Krajem avgusta 1922, turske snage su zarobile u Karadža Hisaru generala Trikupisa, posle čega je put ka Mediteranu bio potpuno otvoren. U naredne dve nedelje usledio je potpuno krah grčkih jedinica.
Posle ulaska u Smirnu 8. septembra 1922, grčko, jermensko i jevrejsko stanovništvo našlo se na udaru turske vojske.
Čitavi delovi grada su zapaljeni. Počinjeni su masakri i pogromi nad civilima. Mustafa Kemal je dva dana kasnije odbacio odgovornost turske vlade za ta dešavanja. Snimci načinjeni sa italijanskih brodova bili su zastrašujući i potresni, dok je grad bio u plamenu.
Grčko stanovništvo u Maloj Aziji bilo je na udaru. Slično je bilo i sa Grcima na Pontu. Primirje u Mudaniji oktobra 1922, bilo je uvod u Lozanski mirovni ugovor između Grčke i Turske. Loša procena grčke vrhovne komande i političko nejedinstvo doprineli su katastrofi.
Problemi sa snabdevanjem, velike i nerealne ambicije da se Turska konačno može potpuno poraziti, lako prihvaćena obećanja Velikih sila deo su mozaika grčkog poraza.
Kada se tome doda podatak da su obe države sa prekidima ratovale od 1912, punu deceniju, uz značajne gubitke, materijalnu iscrpljenost, slika postaje potpuna i jasnija. Obe strane su pred evropskom javnošću pokušale da se prikažu kao žrtve agresije i okupacije. Masakri nad civilima u oblastima gde se ratovalo bili su stalna tema evropskih diplomata.
U pismu Ligi naroda 16. oktobra 1922, Elefterios Venizelos je pomenuo razmenu stanovništa imajući u vidu masakre i stradanje kome su izloženi Grci u Turskoj. Sličan stav je imala i vlada u Ankari. Lozanskim ugovorom 30. januara 1923, dogovorena je razmena stanovništva koja je obuhvatila preseljenje 1,3 miliona Grka iz Male Azije, Ponta, Kavkaza i istočne Trakije, kao i 355-400, 000 Turaka iz Grčke.
Grci su kao zajednica suštinski prestali da postoje na teritoriji Turske, posle više od dva i po milenijuma.
Deo Grka koji je ostao da živi u Carigradu, bio je izložen pogromu septembra 1955, posle čega se zajednica svela na nekoliko hiljada stanovnika. Vaseljenskoj patrijaršiji dozvoljen je ostanak u Carigradu, uz značajno otežan imovinski i materijalni položaj.
Maloazijska tragedija dala je pečat društvenom i političkom životu Grčke do današnjih dana. Niz godina bilo je potrebno da se Grci iz Turske inkorporiraju u društvo Grčke koju nisu dovoljno poznavali. Materijalni problemi bili su ogromni. Mnogi su ostali potpuno bez sredstava za život, dok se na bogatije Grke gledalo sa podozrenjem.
Dijalekat svakodnevnog govora nije bio identičan. Društvo je bilo u potunom šoku, tako da je iscrpljena Grčka tek trebala da reši nagomilane probleme.
Stvarala se potpuno drugačija politička klima. Žestoko su preispitani uzroci poraza koji je obeležio grčku novovekovnu istoriju. Grčke izbeglice od kojih su mnogi bili vešti trgovci i zanatlije, doprineli su ekonomskom oporavku posebno severnih krajeva gde su mahom naseljeni.
U narednim godinama trajali su politički sukobi Venizelosa i rojalista, koji nisu doprinosili stabilnosti. Stari i iskusni Venizelos posle nekoliko pučeva i pokušaja atentata napustio je Grčku 1935, a ubrzo preminuo u Francuskoj u egzilu 1936.
General Metaksas uveo je lični režim tokom avgusta 1936, suspendovao parlamentarni život i u politiku uveo faktor vojske koji će se nekoliko puta pokazati presudan u grčkoj politici sve do 1974 godine.
Do svoje smrti januara 1941, Metaksas se trudio da drži Grčku neutralno od političkih previranja u Evropi. Kratak rat sa Italijom koji je bio simbolično, Ne Musoliniju 28. oktobra 1940, pokazao je da Grčka ipak neće moći da izbegne sudbinu drugih balkanskih zemalja.
Nemačka okupacija od maja 1941, građanski rat, stradanje civila, ratna nemaština i glad, strateške igre Velikih sila oko Grčke, uvod su u potpunu promenu političkog sistema u državi posle Drugog svetskog rata. Teško breme Maloazijske katastrofe, dalo je motiv da se krene odlučnije u promene i stvaranje nove i moderne Grčke države. Ipak zaceljivanje rana iz Drugog svetskog rata nije išlo ni lako ni jednostavno…
(nastaviće se)
Autor: Prof. dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
