Posle Drugog svetskog rata i kraja Građanskog rata, Grčka je bila na istorijskoj prekretnici.
Zemlja je posle dugih godina krize, nestabilnosti političkog života, dikatature, okupacije, velikih teškoća kroz koji su ljudi prolazili u građanskom ratu, kretala faktički sa vrlo loše pozicije u sistem reformi. Ciljevi integracija u sistem NATO, radi obezbeđivanja sopstvenih granica, rešavanja sporova sa Turskom, ali i okretanja Zapadnoj Evropi i vreme Hladnog rata postaju prioriteti.
Od sredine 1950ih počinje obnova političkog života i postepeno povećanje životnog standarda ljudi. Broj stanovnika Atine od 1950. do 1980. se udvostručio. Do 1990. trećina stanovnika Grčke živela je u Atini.
Ubrzana urbanizacija, bio je jedan od odgovora na siromaštvo koje je karakterisalo selo između dva rata.
Postepeno su se prevazilazile traume Maloazijske katastrofe. Novi pogromi nad Grcima u Istanbulu 1955, ponovo su na dnevni red postavili odnos sa Ankarom.
Dolaskom na vlast Jorgosa Papandreua 1964, počelo se sa rešavanjem pitanja ustavnih reformi i sređivanja sudstva. Nemiri na Kipru (1962-1963), ponovo su uzburkali domaću javnost, a zahtevi sa ujedinjenjem Grčke i Kipra postali su politička svakodnevica. Vojnim pučem- dolaskom na vlast pukovnika Jorgosa Papadopulosa, kada je faktički suspendovana demokratija, produbljuje se politička kriza.
Od 1973. Grčka je i zvanično zbacila Monarhiju i postala Republika.
Jula 1974, kada je Kiparska kriza dovela skoro do rata sa Turskom, a Turska okupirala delove ostrva uz pogrome grčkog stanovništva, unutrašnja kriza bila je na vrhuncu. Povratak Konstantina Karamanlisa, bivšeg premijera 1955-1963, i njegova pobeda na izborima novembra 1974, stabilizuju Grčku.
Izvedene su brze i efikasne reforme. Tokom dva mandata do 1980, Grčka je vrlo brzo vratila fiskalnu sigurnost i izvela niz pravosudnih reformi. Komunistička partija je dobila ponovno pravo javnog rada. Tokom njegovog mandata Grčka je postala član za prijem u EZ.
Od 1980. bio je izabrani predsednik, a od 1981. vlast je umesto Nove Demokratije, preuzeo PASOK i Andreas Papandreu.
Grčka postaje deo EZ početkom 1981. Obećanja o socijalnoj državi, oslanjanju na sopstvene snage i boljem životu, uglavnom su neostvarene, ali se dug povećavao. Od 1990. dolaskom vlade Konstantina Micotakisa, stanje se delimično stabilizovalo, ali se PASOK vratio već 1993.
Micotakisove ideje o privatizacijama u javnim poslovima i javnom sektoru nisu bile popularne. Papandreu od 1993, više nije imao politički kapacitet za velike reforme. Zaduživanje je raslo, socijalne mere više nisu imale efekat.
Njegovo povlačenje na vlast dovodi Kostasa Simitisa (1996). Takođe član PASOK Simitis je bio pragmatik.
Pokušaji da se srede javne finansije i privatizuje deo javnih firmi, nije naišao na odobravanje. Ulazak Grčke u sistem Euro, doveo je do finansijske krize. U spoljnoj politici Grčka je trpela kritike iz EU, zbog odnosa prema Makedoniji, uvođenjem emabrga i zaustavljanjem Makedonije u članstvu u međunarodnim instotucijama.
Od 1999. posle razornog zemljotresa Grčka je među prvima prišla u pomoć. Odnosi sa Ankarom se prvi put posle 1974, počinju popravljati. Od 2004. počinje nova kriza u odnosima dve države. Grčka nije želela da učestvuje u NATO agresiji na SR Jugoslaviju. Spoljnopolitički pritisak na zemlju je rastao, a pitanje migranata polako ali sigurno zauzimalo je deo političkog života
Olimpijske igre u Atini 2004, pokazale su zabrinjavajući nivo javnog duga…
(nastaviće se)
Autor: Prof. dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
