На данашњи дан, 23. јула 1914. године, у 18.00 часова, посланик Аустроугарске у Београду барон фон Гизл предао је Лазару Пачуу, министру финансија и заступнику српског председника владе Николе Пашића, ултиматум који ће бити повод за почетак Првог светског рата, најразорнијег и највећег који је историја до тада забележила.
Ултиматумом је оптуживана Краљевина Србија да је толерисала и пропагандну и другу подривачку активност против Аустроугарске, као и да су званична лица Србије наоружала, обучила и пребацила преко границе особе које су извршиле атентат на престолонаследника Аустроугарске 28. јуна 1914, у Сарајеву.
На Видовдан 1914, Гаврило Принцип убио је Франца Фердинанда Хабзбуршког, престолонаследника Аустроугарске и његову супругу Софију.
Званични Беч, захтевао је службени одговор Београда најдоцније за два дана. Оштрина захтева изречених у ултиматуму није остављала дилему да је он по свему срочен с намером да га званични Београд одбије, односно да се изнађе изговор за рат.
У Бечу је постојало чврсто уверење да ће одлучна војна акција против Србије брзо решити проблем који је Аустроугарска имала на јужним границама са националним покретом Срба, који су доживљавани као реметилачки елемент чије је уништење животно питање Монархије.
Претпостављало се да Србија није способна да пружи озбиљнији отпор, односно да ће аустроугарске трупе муњевитим ратом брзо поразити Србе.
У Србији у том тренутку, општи став је био да ма какав сукоб с Аустроугарском треба на сваки начин избећи. Земља је управо изашла из два балканска рата, против Турске, и доцније Бугарске, 1912-13, и иако победница, Србија је била исцрпљена, поднела је велике ратне жртве, и биле су неопходне године поступног опоравка.
Нема никакве дилеме да је званични Беч, у сагласности и заправо и на подстицај Берлина, држао да је управо таква позиција Србије прикладан момент за брз коначни обрачун. Није се претпостављало да је могућ озбиљан отпор.
Захтеве које је Беч поставио Београду, сер Едвард Греј, британски министар спољних послова, описао је као најтеже које је икада једна држава упутила другој. Ултиматум је садржао десет тачака.
Захтевана је обустава сваке пропаганде против Аустроугарске, престанак рада и распуштање свих организација које, по тумачењу Беча, делају против Аустроугарске, пре свега Народне одбране. Потом, да се из образовног система уклони свака врста подстицања против Аустроугарске. Да се из државне службе, и војне и цивилне, одстране сва лица за која се из Беча тврди да су се бавила подривачким радом против Аустроугарске, као и ефикасно затварање границе за проток таквих лица и материјала. Исто тако, захтевано је неодложно хапшење свих осумњичених за помоћ у атентату, учешће аустроугарских службених лица на територији Србије приликом истрага, као и спровођења судског поступка против наведених лица у сагласности са органима Аустроугарске.
Српска краљевска влада, суочена се очигледном могућношћу рата са вишеструко надмоћнијом Аустроугарском, око чега није постојала дилема, изашла је у сусрет свим захтевима званичног Беча, осим учешћа органа Аустроугарске у судском поступку.
Власти Србије ухапсиле су Војислава Танкосића, у току је била потрага за Цигановићем. У сваком смислу влада у Београду показивала је попустљивост у нади да ће рат можда бити избегнут.
Мир је био животни интерес Србије. У Бечу и Берлину процењено је међутим да је момент за рат наступио. Изговор за напад на Србију тражен је већ годинама, Немачка је међутим до тада обустављала намере Аустроугарске док нису окончане припреме за рат. Владари две земље Франц Јозеф Хабзбург и Вилхелм Хоенцолерн, још током прве седмице јула усагласили су кораке око започињања рата.
У Бечу су се притом надали да ће рат са Србијом бити мали локални сукоб који ће се убрзо завршити сламањем нејаке Србије.
Власти Немачке су били свесне да предстоји шири сукоб великих европских сила и деценијама су се за такав развој догађаја припремале. Претходних деценија Немачка која је убрзано јачала, постала је прва индустријска сила Европе са, чинило се, незадрживом стопом раста.
Одговор Србије на ултиматум, врло одмерен и попустљив, који су срочили Никола Пашић и Стојан Протић, Пашић је доставио у посланство Аустроугарске у Београду неки минут пре 18. часова 25. јула.
Одговор српске владе међутим никога у Бечу није занимао.
Три дана потом, 28. јула Аустроугарска је Србији је и формално објавила рат.
Био је то почетак Првог светског рата, најразорнијег и највећег који је историја до тада забележила.
Преузмите андроид апликацију.
