Данас се навршавају 32 године од напада хрватских специјалаца на крајишке Србе на Плитвичким језерима, познат као „крвави Ускрс“ и сматра се и почетком рата у Хрватској.
Документационо-информациони центар „Веритас“ саопштио је да је у фебруару 1991. године Хрватска донела одлуке о неважењу савезних закона на њеној територији и о раздруживању од СФР Југославије, након чега је и Српска аутономна област Крајина донела „Резолуцију о раздруживању од Хрватске“.
Половином марта исте године ЈНА је затражила од Председништва СФРЈ да се у држави уведе ванредно стање, што није прошло због противљења представника Хрватске, БиХ и Македоније.
У контексту таквог стања, крајишки Срби су 25. марта организовали „митинг истине“ на Плитвицама са захтевом да Национални парк „Плитвичка језера“ остане у саставу САО Крајине, подсећа „Веритас“.
Два дана касније, на улазима у национални парк на јарболима су постављене српске и југословенске заставе, а следећег дана, 29. марта, „мартићевци“ из Книна заузели су управне зграде Националног парка „Плитвичка језера“.
У раним јутарњим часовима 31. марта 1991. године из Загреба је према Плитвицама, с неколико аутобуса, комбија, приватних возила и једним транспортером, кренула колона од око 400 хрватских специјалаца ради „увођења уставноправног поретка на подручју Националног парка“.
„Веритас“ подсећа да је у том моменту у плитвичким хотелима било око 400 туриста, међу којима и група хрватских специјалаца са оружјем у коферима који су се помешали са туристима с намером да „препадом изнутра“, у координацији са онима споља, савладају територијалце Крајине и „мартићевце“.
И Срби су очекивали напад хрватских специјалаца па су их, на прилазима Плитвицама од Слуња, сачекали у засједи и са барикадама од порушених стабала. Јутро је било магловито, а снег до кољена. Пушкарање је започело ујутро између 6.00 и 7.00 часова, подсећа „Веритас“.
Бројчано надмоћнији хрватски специјалци, уз помоћ оних камуфлираних у госте, успели су да заузму хотеле и до поднева успоставе контролу над националним парком. Даљу ескалацију сукоба спречила је ЈНА, која се између супротстављених страна поставила као „тампон зона“, наводи „Веритас“.
На хрватској страни погинуо је „редарственик“ Јосип Јовић (22) из Аржана код Макарске, док их је двадесетак рањено.
На српској страни погинуо је територијалац Рајко Вукадиновић (32) из Коренице, док их је 17 заробљено, а који су због погибије хрватског војника крвнички пребијани све до њихове размене 13. августа исте године.
Хрватска је погинулог Јовића прогласила за прву жртву „домовинског рата“ и сваке године, на врло високом нивоу, обележава годишњицу његове погибије, иако је тадашњи министар полиције Јосип Бољковац више пута јавно говорио и у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ записао да је обдукција показала да је погођен метком из такозване пумпарице, јуришне америчке аутоматске пушке увезене из Сингапура, каквих је имала хрватска полиција.
После ове акције хрватска полиција је на Плитвицама формирала полицијску станицу, која се одржала до краја августа те године, када је, због немогућности функционисања услед контроле од стране ЈНА, и расформирана.
Контролу над Националним парком „Плитвичка језера“ преузеле су власти Крајине и задржале је све до августа 1995. године.
Плитвички догађај се по многим изворима узима као почетак рата у Хрватској деведесетих прошлог вијека. Тога дана православни верници су славили Цвети, а католици Ускрс, због чега су медији овај догађај назвали „крвави Ускрс“, саопштено је из „Веритаса“, пренела је Срна.
Sprovedena obuka pripadnika Vojske Srbije za uklanjanje improvizovanih eksplozivnih naprava
Преузмите андроид апликацију.
