Mihail Gorbačov, poslednji čelnik Sovjetskog Saveza, umro je pre godinu dana.
Na vrhuncu moći, kao prvi čovek sovjetske države, Gorbačov je bio sasvim jedinstvena ličnost, nešto što istorija prethodno nije videla, bio je izuzetno popularan u njegovoj zemlji, ali takođe i na Zapadu, upravo u zemljama sa kojima je zvanična Moskva decenijama bila u teškom nadmetanju i sve vreme na ivici sukoba, tokom takozvanog Hladnog rata.
Posebnu popularnost Gorbačov je uživao u Nemačkoj, kojoj je omogućio ujedinjenje uprkos brojnih upozorenja da će to dovesti do potpune promene prilika u Evropi.
Kada je odlazio s vlasti leta 1991, Zapad ga je slavio. U njegovoj zemlji, međutim, postojale su uveliko krupne rezerve prema njemu. Čak i oni koji su ga zvanično branili kada je došlo do pokušaja državnog udara avgusta 1991, zapravo su iskoristili priliku da ga razvlaste.
Često je isticano da je bio prvi čelnik Sovjetskog Saveza rođen u njemu, jer su svi prethodnici bili rođeni u carskoj Rusiji, kao što se uvek naglašava da je bio poslednji predsednik Sovjetskog Saveza. Zapravo, bio je i jedini, pošto je tu funkciju on i izmislio. Formalno, ona je postojala od marta 1990. do decembra 1991. Prethodno, prvi čovek partije je jednostavno bio i prvi čovek sovjetske države, što je bio i njegov slučaj.
Rođen je marta 1931, u mestašcu Privoljno, u stavropoljskom kraju, na jugu Rusije.
Dete seljaka, odrastao je sa saznanjem da su njegovi kao nešto bolje stojeći, bili žrtva progona kao tobožnji kulaci, u vreme Staljinove strahovlade.
Kao veoma mlad ističe se gestovima lojalnosti, tako je, primera radi, odlikovan Ordenom Crvene radničke zastave, još u školskim danima, pošto je pomagao ocu u poljoprivrednim radovima, što je, makar po potonjim tumačenjima, doprinelo rekordnim prinosima tog kolhoza.
Kako bilo, primećeno je da je dodela takvog priznanja nekome njegovih godina bila izuzetna retkost.
Bio je zapažen i kao učenik, navodno najuspešniji u matematici i istoriji.
Studirao je pravo u Moskvi, na univerzitetu „Lomonosov“ čemu je izvesno doprinela činjenica da je bio nagrađivan kao primeran omladinac. U sovjetskoj državi postojala je stroga hijerarhija u pristupu daljem školovanju, kao i drugim pogodnostima, određena procenom političke podobnosti.
Diplomirao je 1955. godine 1966. stiče i diplomu agroekonomiste.
Član Komunističke partije Sovjetskog Saveza postao je 1952. godine. Da bi već 1971. kao izrazito perspektivan kadar postao član Centralnog Komiteta. Godine 1979, postaje član Politbiroa sovjetske partije, što je značilo da je dospeo u sam vrh nomenklature.
Mihail Gorbačov na čelo sovjetske partije i države dospeva marta 1985. Bio je najmlađi član Politbiroa kada je izabran na tu funkciju. Nesumnjivo, želja je bila da se obezbedi stabilnost pošto se više njegovih vremešnih prethodnika na toj poziciji smenjivalo u kratkom roku. Odnosno, ubrzo su umirali po izboru na funkciju.
Tek što se ustoličio u Moskvi, zatekla ga je kataklizma u Černobilju, aprila 1986. godine.
Mnogi potonji tumači, kako samog Gorbačova tako i sovjetske istorije uopšte, drže da je to zapravo bio prelomni moment, kada su svima postale očigledne brojne slabosti sovjetskog modela. Nema dileme da je ta katastrofa, sa nesagledivim posledicama, ostavila strahovit utisak na savremenike.
Postupno, on će se potom opredeliti za reforme. Bio je to pravac koji je dočekan sa velikim nadama, koji on, međutim nije uspeo da u potpunosti kanališe.
Sovjetsko prisustvo u Avganistanu, počev od decembra 1979, takođe se ispostavilo kao ogroman teret. Sovjeti su tamo stalno držali angažovane stotine hiljada vojnika, u bezizglednom ratnom sukobu u planinskim vrletima centralne Azije.
Tajne službe SAD tada su uspešno, sa stanovišta neposrednih ciljeva Vašingtona, angažovale najekstremnije islamske militante, koji su pokazalo se, bili nerešiv problem i za prosovjetski režim u Kabulu, i za Sovjete.
Kada su se konačno povukli iz Avganistana, februara 1989, gubici su iznosli najmanje petnaest hiljada sovjetskih vojnika.
Međutim , „tempirana bomba“ koju su tada stvorile tajne službe SAD, u borbi protiv Sovjeta, na kraju postala egzistencijalna opasnost i za same Sjedinjene Države. Upravo u Avganistanu stvorene su grupe poznate docnije kao Al Kaida, i lideri poput Bin Ladena, koji se zatim okreću protiv SAD.
Gorbačov je posebno slavljen kao politički lider koji je okončao takozvani Hladni rat. To je izvesno jedan od razloga što mu je dodeljena Nobelova nagrada 1990.
Pritom, Gorbačov je zapravo svesrdno pomogao proces raspada Istočnog bloka, pošto ničim nije podržao ni jednog od čelnika istočnoevropskih zemalja kada su se našli suočeni sa pritiskom masa koje su se nadale boljem životu sa druge strane takozvane Gvozdene zavese.
Malo je verovatno da bi Berlinski zid pao bez njegove saglasnosti.
Obično se ističe kako je Gorbačov napustio ono što je bilo poznato kao Brežnjevljeva doktrina. Istina je međutim zapravo obratna, on ne da nije silom čuvao Moskvi lojalne režime, nego je naprotiv sve učinio da budu srušeni.
Bio je to talas koji je na kraju odveo i do raspada njegove, sovjetske države, što on očigledno, nije umeo da predvidi.
Istina je da je pokušao da očuva Sovjetski Savez. Organizovao je i referendum na kojem se 70 odsto građana te zemlje, onih koji nisu bojkotovali, izjasnilo u prilog opstanka sovjetske države.
Šta više, kada je došlo do pobune u Litvaniji, koja je odbijala lojalnost Moskvi, kao i u Azerbejdžanu, Gorbačov je u oba slučaja uputio vojsku da smiri separatističku pobunu.
Godine 1986. Gorbačov se sastao sa tadašnjim američkim predsednikom Ronaldom Reganom, u Rejkjaviku, kako bi razgovarali o smanjenju nuklearnog oružja. Ispostavilo se da su SAD tada pristale na smanjenje oružja srednjeg dometa u Evropi. Razlog je ležao u činjenici da je u tom domenu postojala bitna premoć Moskve. Gorbačov je međutim pristao na zahteve Vašingtona. Godinu dana docnije potpisan je Sporazum o nuklearnim projektilima srednjeg dometa.
Potom se posvetio reformama unutar Sovjetskog Saveza, s ciljem postupne liberalizacije. „Glasnost“ je trebalo da donese veće slobode na polju izražavanja, dok je „Perestrojka“ bila pokušaj reforme ekonomije kao tržišnim mehanizmima.
Kada se dogodio pokušaj državnog udara u Moskvi avgusta 1991, što bi izvesno rezultiralo odbacivanjen njegovih reformi, formalno ga je podržao Boris Jeljcin, tada izabrani čelnik ruske federalne jedinice. U stvarnosti, Gorbačov je tada razvlašćen, a Sovjetski Savez je ubrzo raspušten.
Potonji period, Gorbačov provodi kao ličnost koja rukovodi fondacijom daleko od ma kakvih poluga moći. Uživao je veliku popularnost u zemljama Zapada, što je bilo vidno i po javnim istupima po njegovoj smrti. U njegovoj zemlji posmatran je međutim uzdržano i distancirano, ako ne i kao predmet svojevrsnog prezira.
Gorbačov nije krio da su ga zapadni sagovornici zapravo prevarili, odnosno da se nisu držali dogovora, čega je on prekasno postao svestan.
Ono što se Gorbačovu ne može osporiti, pored svih kritika, jeste da je on zapravo bio čovek dobrih namera. Ne samo da se iskreno borio za razoružanje, nego je takođe pokušao i da jedan strogo totalitarni, grubi, sovjetski politički model, preusmeri ka nekim građanskim uzorima, što se pokazalo neostvarljivim.
Preuzmite android aplikaciju.
