Zvuk mesinganog zvona sa izuzetno lepim, jakim i prodornim zvukom, takozvana „klepetuša“, odzvanjala je hodnicima Muzeja Vojvodine.
Onaj ko je imao priliku da provodi vreme na nekom pašnjaku među životinjama, može da zna i da se priseti zvuka tog zvona, ali danas taj zvuk se sve ređe čuje.
Osim u stočarstvu, naš narod je klepetušu upotrebljavao u svojim obredima i običajima protiv „nečistih sila“. To zvono bi se najčešće koristilo kad su Poklade. Poenta je da se jako zvoni, jer na taj način bi se „zaplašili i odagnali zli duhovi i demoni”.
Prema narodnom verovanju, postoji jedna neman, „Noćna mora“, koja se u večernjim časovima prerušava u letiricu. Obično se noću prerušavala i plašila decu. Međutim, u muzeju se desila misterija u kojoj je klepetuša bila sakrivena.
Saznali smo da se sakrila u Muzej Vojvodine da bi zaplašila radoznale posetioce. Kažu da se prerušila u leptiricu i tako prošla kroz ključaonicu muzeja i sakrila zvono.
Srećom pa su se tu našli neustrašivi istraživači koji uspešno rešavaju takve misterije.
Oni su imali zadatak da uz zagonetke i misteriozne poruke, pronađu izgubljeno zvono. Prateći tajanstvene poruke, korak po korak, uspeli su da pronađu klepetušu.
Put do sakrivenog zvona nije lako pronaći, zato su mali istraživači, morali da upotrebe svoje „vijuge“. Njima to nije bio problem, jer „Noćna mora“ nije pazila kakve tragove ostavlja.
Kada su pronašli zvono, sreći nije bilo kraja. Zvono je vraćeno na sigurno mesto.
Što zbog zvona što zbog vriske, „Noćna mora“ je pobegla, ali samo na kratko, dok se ne pojavi sledeća grupa, neustrašivih posetilaca.
Preuzmite android aplikaciju.
