Европска турнеја се наставља овог викенда и води свет Формуле 1 у идиличну Штајерску, где ће се на стази у власништву Ред Була возити 11. рунда овогодишњег шампионата.
Кратки патрљак некад моћног Естерајхринга самим тим што је настао канибализацијом једне од најстрашнијих стаза у историји Формуле 1 за моју незнатност можда никада неће бити међу омиљеним аутодромима, али много битније, у Аустрији последњих година гледамо занимљиво тркање.
Што због (временски) најкраћег круга у календару који се обрне за шездесетак секунди, што због релативно велике надморске висине и солидне висинске разлике тог кратког круга, али свакако и због променљивих временских услова са кишом која чак ни усред лета никад није далеко, тек на стази наоко једноставног дизајна (четири пута удесно, два пута улево те још три пута удесно и ето пуног круга) не недостаје узбуђења, било када су у питању претицања за победу или неочекивана одустајања.
Овог викенда, ту је и друго овогодишње издање такозване спринт трке која сада победнику доноси респектабилних осам бодова, а чији исход ће одредити у каквом распореду ће у недељу возачи кренути са стартних позиција у трку за Велику награду Аустрије.
Гледајући исход јучерашњих узбудљивих квалификација слободан сам да кажем да је управо спринт оно што нам је било потребно да би недељна трка била још узбудљивија.
Јер, док нас редовне чарке на стази између Ред Булових и Фераријевих возача никако не остављају равнодушним – напротив, овогодишњи шампионат је у потпуности оправдао висока очекивања због новоуведених правила у дизајну аутомобила – Силверстон је лепо показао колико све може да буде још узбудљивије када се у тај окршај умеша и трећа екипа.
И када се коначно чинило, на основу резултата у прва два дела квалификација, да смо ту трећу екипу и добили у виду знатно унапређених Сребрних стрела, и Хамилтон и Расел су у наоко бизарним инцидентима квалификације завршили у зиду, оставивши Верстапену, Леклеру и Саинцу да ипак између себе реше питање победника на квалификацијама.
Игром случаја, пре свега због казне коју је (заслужено) зарадио Перез, Расел ће у данашњи спринт ипак кренути из респектабилног другог реда, док ће Хамилтон који стартује са девете позиције морати више да се помучи али спринт Мерцедесу даје солидну шансу да се исправе јучерашње грешке.
Наравно да ни Расел, а поготово не Хамилтон не могу да очекују да ће бити протагонисти овогодишњег возачког шампионата – та прилика је изгубљена још прошле године када је Мерцедес превише ресурса усмерио у неуспешну борбу са Ред Булом уместо у нову генерацију аутомобила – али би уз знатно побољшан W13 обојица и те како могли да редовно откидају неке битне бодове и тако додатно зачине шампионску битку која ће се ипак водити између Верстапена и Леклера.
Додуше и то само под условом да се Ферари коначно очитави и престане са блесавим грешкама услед којих Леклер никако да капитализује ретке прилике које му Макс пружа. Трка у Енглеској се можда завршила победом Ферарија, али и Биното зна да је победио погрешан Ферари, а да за то нимало није крив Леклер, већ управо људи који директно рапортирају шефу екипе.
Колико год у медијима покушавао да одбрани одлуку да Леклера не пошаље на замену гума и тако сачува образ својих стратега, Биното никако не може бити задовољан исходом претходне трке, док Шарл своје фрустрације због одлука које се доносе изван кокпита све лошије скрива. А историјски гледано, када се у Ферарију крчка, пре или касније настане галиматијас.
Додуше, то да Ферари пословично брљави и вуче несувисле потезе није ништа ново, чак бих рекао да је то заштитни знак екипе у последње скоро две деценије, али чак и ако нисте љубитељ Скудерије, мора вам бити жао због глупости које Маранело чини и тако нас ускраћује за много узбудљивији шампионат од оног који тренутно гледамо.
Јер у Формули 1 није необично да узбудљиве трке резултирају неузбудљивим шампионатом, или још горе да неузбудљиве трке неки пут доведу до узбудљивог шампионата, али у овој години нам се пружа ретка прилика да имамо и узбудљиве трке и узбудљив шампионат, само ако би се ривали Ред Була, како из Маранела тако и из Бреклија мало уозбиљили, те не замерите писцу ових редова ту новопронађену љубав према Пропетом коњићу и Трокракој звезди.
Јер, за утеху свима вама којима је Црвени бик у срцу, Макс је исувише велики мајстор да би га тек тако пустили да се прошета до титуле. Слажете се, зар не?
Преузмите андроид апликацију.
