Игра уз звуке гитаре, која никог не може оставити равнодушним.
Ако сте били у Шпанији, сигурно сте се сусрели са овом шпанском традиционалном игром.
За фламенко се не може рећи да је само плес, она је за Шпанце више од тога, она је филозофија која се проширила по читавом свету.
Настанак ове темпераментне игре везује се за јужну, може се рећи најтемпераментнију шпанску покрајину, Андалузију. А како су овим подручијем 700 година владали Мавари, није необично што су се мешали и утицаји арапске музике, ромске музике уз звук шпанске гитаре пореклом са Блиског истока.
И тако, многи утицаји су се мешали и фламенко је у себе све њих имплементирао, створећи при томе сјајну музичко играчку целину, која је више од пуке музике и плеса. А као потврда тога говори и UNESCO признање, када је 2010. године фламенко уврштен на листу светске, културне нематеријалне баштине.
Као објашњење за стицање овог признања назначено је да је фламенко „осећање и стање ума – туге, радости, трагедије, весеља и страха који се изражава кроз искрене и изражајне гримасе лица музичара и плесача, краткоћом и једноставношћу. Као плес страсти и удварања, фламенко изражава широки спектар ситуација које могу варирати од туге до највеће среће“.
И то јесте тако. Ако сте присуствовали барем једном наступу извођења фламенка, сигурно сте доживели те емоције које ова како се каже животна филозофија приказује.
Ова сјајна уметничка манифестација у себи садржи плес (baile flamenco), певање (cante flamenco) и извођење на гитари (toque flamenco), који су међусобно прожети, надопуњују се, али истовремено су и целина за себе.
Сами зачеци фламенка подразумевали су породични скуп ромске породице, од најмлађих до најстаријих чланова породице.
Наизменично су се смењивали и тако је сваки члан породице имао прилику да прикаже своју емоцију кроз наступ. Управо овакви породични скупови су давали одушак члановима породице од тешког живота.
Временом се фламенко развијао, модификовао у садржају, начину извођења, интерпретације….
Данас, фламенко изводе група извођача, гитаристи, певачи, плесачи и перкусионисти. Тако извођачи данас седе на столицама поређаним у полукруг, и свако од њих има свој део наступа у погледу певања, свирања или играња, а неретке су и заједничке тачке. И наравно неизоставно је бодрење у виду ритмичног пљескања и ускликивања.
Разликују се 3 различита облика фламенка: grande или jondo (то су песме набијене осећањима), flamenko intermediate (умерена осећања, понекад са источњачким призвуком), и pequeno тј. canto chico (мала весела песма о љубави или природи). И текст песама, као и мелодију, па потом и плес, прате препознатљиви ритам и акорди.
Без обзира што се ова на почетку игра ромских породица, мењала вековима, њена суштина која се огледала у приказивању појединачног израза, али и подршке колектива остала је сачувана све до данас, не само у оквирима Шпаније, већ и широм света.
Уколико се одлучите за дестинацију попут Андалузије, обавезно себи приуштите ужитак уз шпанску гитару и фантастичан фламенко.
Преузмите андроид апликацију.
