„Vojvodina je najteži protivnik kojeg smo imali na putu ka tituli“ – složni su bili fudbaleri novog šampiona Evrope. Sekunde su odlučile okršaj i za sobom ostavile večno pitanje: Šta je moglo biti?
29. maj 1991. godine – datum sinoniman sa najvećim uspehom srpskog klupskog fudbala. FK Crvena zvezda se popela na krov Evrope nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca protiv Olimpika iz Marselja. Međutim, navijači sa druge strane Topčiderskog brda će pošto-poto podsetiti na sjajnu ekipu Partizana koja je 1966. protiv Real Madrida tek nakon preokreta ostala bez titule prvaka Evrope.
Iz konverzacije o velikim evropskim dometima naših klubova često biva izuzeta šampionska generacija Vojvodine iz sezone 1965/66. Utisak je pomalo nepravedno, s obzirom na kult koji su izgradili tadašnji prvotimci „Stare dame“, koji su nedavno proslavili 55. godišnjicu osvajanja Prvenstva Jugoslavije u fudbalu.
Po završetku fudbalske karijere, Vujadin Boškov je 1964. godine zauzeo mesto tehničkog direktora u FK Vojvodini.
Zajedno sa novopostavljenim trenerom Brankom Stankovićem, uneo je korenite promene u rad kluba. Moderne, zapadne metode u organizaciji su se momentalno isplatile, te je Vojvodina svega dve godine kasnije uverljivo osvojila domaći šampionat, tako postavši prvi klub izvan „velike četvorke“ jugoslovenskog fudbala sa titulom prvaka države. Ovaj uspeh obezbedio im je učešće u narednom izdanju Kupa evropskih šampiona.
Debitanti na evropskoj sceni, fudbaleri Vojvodine su u prvom kolu odmerili snage sa Admirom, prvakom Austrije. Presudan je bio gol Stevana Sekereša u Beču, koji se ispostavio jedinim u dvomeču. Žreb je novosadske „crveno-bele“ potom odveo na čuveni Atletiko iz Madrida. Tada već uveliko etabliran kao evropska velesila i petostruki šampion Španije, Atletiko Madrid je 16. novembra 1966. godine gostovao na „Karađorđu“. Silvester Takač je doneo prednost Vojvodini, poravnao je legendarni Luis Aragones sa bele tačke, a istom merom pokušao je uzvratiti Ilija Pantelić.
Premda golman, bio je zadužen za izvođenje penala u Voši, a loptu je sproveo u mrežu tek nakon prvobitne odbrane Madinabejtije, tako postavši prvi golman u istoriji KEŠ-a koji je postigao gol iz igre.
Ivica Brzić je postavio konačnih 3 : 1 pred revanš u Madridu. Tamo je španski predstavnik slavio rezultatom dva prema nula i izborio majstoricu, koju je naš šampion prihvatio da odigra nedelju dana kasnije na istom stadionu. Ni dva rana gola nisu bila dovoljna Špancima, uzvraćali su Takač i Radović, te utakmicu odveli u proužetke, gde je maestralni Takač postavio konačan rezultat – 3 : 2.
Heroizmi sjajnog centarfora na međunardnoj sceni nisu prošli nezapaženo, pa je na polusezonskoj pauzi Silvester Takač prodat francuskom Renu, dok se put Duizburga uputio Đorđe Pavlić. Vojvodina je proleće dočekala u privilegovanom društvu – među osam najboljih klubova Evrope.
Sledeća stanica – Glazgov. Kadrovski oslabljenu Vojvodinu čekao je dvomeč protiv Seltika, koji je prethodno deklasirao dvostrukog francuskog šampiona, FK Nant, ukupnim rezultatom 6:2.
Uprkos tome, Škoti su s oprezom pristupili susretu protiv Voše, koja je brzo izgradila reputaciju na evropskoj sceni eliminisavši Atletiko. Prvog marta 1967, Vojvodina je ugostila Seltik. Naočigled 30.000 gledalaca na „Karađorđu“ su po prvi put zasijale „Takačeve oči“. Naime, tako su kolokvijalno nazvani novi reflektori, izgrađeni od obeštećenja koje je Ren platio za Takačev dolazak.
Uprkos nedostatku Takača i Pavlića, kao i povređenog Savića, te suspendovanih Trivića i Pušibrka, Vojvodina je slavila u Novom Sadu minimalnim rezultatom, golom Milana Stanića. Revanš u Glazgovu doneo je ujednačenu igru, a prednost domaćinu obezbedio je Čalmers u 58. minutu. Rezultatski egal u dvomeču ukazivao je na majstoricu zakazanu u Roterdamu.
U grotlu „Seltik parka“, pred 70.000 domaćih navijača, sekunde su delile Vojvodinu od nastavka bajke, kada je protivnički defanzivac Bili Meknil bio najviši u skoku posle kornera, te preciznim udarcem izazvao najveću erupciju oduševljenja koju ovo slavno zdanje pamti. Prema nekim izvorima, svemu je prethodio faul nad Ilijom Pantelićem, no švedski arbitar Karlson se oglušio na prigovore Novosađana i svirao kraj tačno dve sekunde po nastavku igre sa centra igrališta.
Fudbaleri Seltika su u nastavku takmičenja rutinski nadigrali češku Duklu i zakazali finale protiv Intera na Nacionalnom stadionu u Oeirasu u Lisabonu.
Pobedom na toj utakmici su stavili tačku na sezonu iz snova u kojoj su osvojili petoduplu krunu: Škotsku ligu, Kup Škotske, Liga kup Škotske, Kup Glazgova i Kup evropskih šampiona – podvig koji neće poniviti nijedan evropski klub. Ova generacija Seltika je simbolično nazvana „Lisabonski lavovi“ i zlatnim slovima je ispisana u istorijskim knjigama škotskog i evropskog fudbala. Tokom čitave sezone, svega dve ekipe su im nanosile poraz – Dandi Junajted u domaćem šampionatu i Vojvodina u Novom Sadu.
Posle svega navedenog, teško je ne zapitati se: Šta je moglo biti u Roterdamu? Koji su bili krajnji dometi da je Takač ostao da predvodi napad? Bilo kako bilo, Vojvodina je te godine ostvarila svoj najveći uspeh na međunarodnoj sceni, a „na ostrvu“ se i dalje sa knedlom u grlu prisećaju Vojvodine, koja ih je navela da eliminaciji gledaju ravno u oči.
Autor: Pavle Rudić
Vojvodina slavi 108. rođendan: U nedelju besplatno na “Karađorđe” protiv TSC-a
Preuzmite androidaplikaciju.
