„Ujedinjena Evropa“ predstavlja jedan od najznačajnijih geopolitičkih projekata u modernoj istoriji sveta. Iako, genezu te ideje pojedinci datiraju vekovima unazad, čak u XVI stoleće, ona je svoju punu ekspanziju doživela nakon Drugog svetskog rata.
Tragičan epilog tog najvećeg oružanog sukoba u povesnici čovečanstva, manifestovan kroz milionske žrtve i materijalna razaranja neslućenih razmera, naterao je buduće naraštaje evropskih lidera da pošalju jasnu poruku. Rat na Starom kontinentu se više nikad ne sme dogoditi.
Šansu da se budući sukobi preduprede, kreatori političkog objedinjavanja Evrope videli su u međusobnom ekonomskom, kulturnom i političkom povezivanju naroda i država.
Granice su kroz istoriju bile nešto što je Evropljane razdvajalo, nešto što je predstavljalo razlog konstantnih sukoba i što je samim tim trebalo učiniti nebitnim, običnim linijama na karti. Odnosno, nečim što neće usporavati protok ljudi, roba, kapitala i usluga i neće otežavati život ni pojedincima ni privredi.
Međutim, sem nade da će se rušenjem barijera obezbediti trajni mir i opšte-društveni prosperitet, postojali su i drugi razlozi za sprovođenje politike evropskog jedinstva. Svet je vekovima unazad bio evropocentričan ili jednostavno rečeno na Starom kontinentu su se donosile odluke o sudbini planete.
Moćne evropske imperije su diktirale tokove globalne politike, dok je većina naroda, širom sveta, potpala pod njihovu kolonijalnu vlast. Nakon Drugog svetskog rata, globalni politički odnosi dramatično su se promenili.
U međunarodnoj političkoj areni dominirala su dva vojno – politička džina, SAD I SSSR, dok su evropske sile izgubile brižljivo čuvan primat. Zato su u njenom objedinjavanju, mnogi videli priliku da Evropa, ovaj put jedinstveno, izađe na globalnu političku scenu i pokuša da se ravnopravno nosi sa najmoćnijim svetskim igračima poput SAD, Rusije i Kine.
Praveći oprezne korake, a duboko svesni da se takvi projekti ne realizuju preko noći, evropski lideri su gradili zajedničke institucije, postepeno ostvarujući svoje zacrtane planove.
Međutim, početkom XXI veka Evropa se našla na prekretnici.
Postavilo se pitanje kuda dalje? Odnosno, treba li EU da napravi još jednog koraka napred i transformiše se u federaciju evropskih država, sa zajedničkim sistemom odbrane i spoljne politike ili pak treba da ostane to što je trenutno bila, savez nezavisnih država, od kojih svaka ponaosob, u bezbednosnom i spoljnopolitičkom smislu, deluju suvereno.
Evropa je trenutno snažno podeljena na one koji smatraju da je postignuti stepen političkog jedinstva dovoljan i da ga ne treba menjati, nasuprot onima koji žele da EU vide čvrsto povezanu.
EU je za prve postigla cilj, ostvarila je san tvoraca ideje „evropskog jedinstva“. Ekonomski, kulturno i delimično politički Evropa je povezana, a jedinstvo tržišta, zajednička valuta i kulturna saradnja to dokazuju.
Međutim, za druge, takva Evropa nema dovoljno političkog uticaja, pa ni sposobnost da rešava probleme, čak ni u sopstvenom dvorištu. Što se njih tiče, bez moćne vojske i jedinstvene spoljne politike, EU će i dalje biti inferiorna u odnosu na SAD i Rusiju. Inače, međusobno suprotstavljeni interesi ove dve moćne sile sudaraju se upravo i na Starom kontinentu.
Ukoliko Evropljani zaključe da im je ovaj stepen postignutog jedinstva dovoljan, moraće u bezbednosnom smislu nastaviti da se oslanjaju na dosadašnjeg zaštitnika, SAD. Samim tim, EU neće imati kontrolu nad bezbednosnim izazovima na svom kontinentu, a važne odluke koje se tiču sigurnosti Evropljana, neće se donositi u Briselu, Parizu ili Berlinu, već u Vašingtonu.
Uzmemo li u obzir zategnutost odnosa između Rusije i SAD oko Ukrajine, shvatićemo da se u tom trouglu čak ni oružani sukobi ne mogu isključiti.
Evropa bi, u tom slučaju, postala poprište obračuna, a da sama ne bi imala snage ni da ga spreči, niti da na njega bitnije utiče. Upravo zato, pomenuti scenario negira tezu da je sa postignutim stepenom jedinstva Evropa bezbedna i da nema potrebe ići putem još čvršćeg jačanja zajedničkih institucija.
Kreiranje jedinstvene spoljne politike uz formiranje moćnih oružanih snaga jedini je način da Evropljani postanu gospodari svoje sudbine i važan činilac međunarodne politike.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca, možete pročitati ovde.
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite androidaplikaciju.
