Иза нас је веома бурна година, а догађаји који нас очекују у будућности неће бити ништа једноставнији по Србију и националне интересе. Има ли држава снаге да се избори са свим изазовима који нас очекују? Да ли се и даље налазимо на европском путу? Шта можемо да очекујемо од држава у региону? Да ли је питање Косова и Метохије Гордијев чвор или постоји решење за ово вишевековно питање? На ова, као и на друга питања одговоре нам је дао државни секретар Министарства спољних послова Немања Старовић.
Расправа о европској перспективи наше државе је тема која је и даље актуелна? Да ли је Србија и даље на европском путу и где видите нашу државу за пет година?
Нема никакве дилеме око тога да се Србија налази на европском путу, односно да је пуноправно чланство у Европској унији један од спољнополитичких приоритета наше државе. Такво опредељење Србије је базирано на вредностима које делимо са нашим европским суседима, али и на јасним интересима, имајући у виду бројне користи које чланство у ЕУ са собом носи. Међутим, ми морамо бити свесни веома комплексних околности које постоје, а које се огледају у феномену тзв. замора од проширења којим су опхрвана друштва у многим старим чланицама ЕУ. То значи да поред свега што ми чинимо на плану испуњења задатих критеријума за чланство, а учинили смо много тога у претходним годинама, одлука о нашем приступању ЕУ ће на концу ипак бити у рукама држава чланица и имаће превасходно политички карактер. С тим у виду, ја не могу пружити јасан одговор на питање хоће ли Србија за пет година бити пуноправна чланица или не, али је реално очекивати да ћемо до тада испунити све техничке критеријуме за чланство. Но, за грађане Србије је, верујем, од тога далеко битније да се у нашој земљи одржи замајац динамичног економског развоја и оствари визија садржана у плану „Србија 2025“, који подразумева повезивање свих крајева Србије мрежом ауто-путева и брзих пруга, изградњу нових школа, болница и спортских дворана, као и достизање просечне нето плате од 900 евра. На тај начин ми постижемо економску конвергенцију са Европском унијом, а наши грађани се приближавају европским стандардима живљења.
Србија је несумњиво лидер у региону. Шта то значи за државе у региону и за целокупни Балкан?
Иза тврдње о лидерском месту које Србија заузима у региону крију се егзактни подаци о стопама привредног раста који наша држава остварује претходних године, стопи незапослености која је у паду, као и укупној суми директних страних инвестиција која и у годинама пандемије превазилази три милијарде евра. По свим тим показатељима, Србија данас далеко одскаче од суседа. Међутим, нико од наших суседа нема разлога да због тога страхује од Србије. Управо супротно, економски развој Србије вуче читав регион напред. Притом, државно руководство Србије има јасну свест о томе да економски развој представља тзв. мировну дивиденду, тј. да не био био могућ када не бисмо имали стабилност у региону. Стога нема државе региона која је више заинтересована за очување мира, спокоја и политичке стабилности у овом делу Европе од Републике Србије.
Зашто је за Србију важан Мини Шенген, односно иницијатива Отворени Балкан, и шта то значи за државе Западног Балкана?
Иницијатива Отворени Балкан, до недавно позната као Мини Шенген, представља носећи стуб регионалне политике Републике Србије. Она има за циљ пуну економску интеграцију региона, што подразумева формирање заједничког простора за слободан проток људи, робе, капитала и услуга, али и креирање јединственог тржишта рада, те заједничких програма за привлачење страних инвестиција, спречавање природних катастрофа и још много тога. Најамбициознији циљ, који ће уједно бити и највидљивији свим грађанима регије, јесте план да се до почетка 2023. године потпуно уклоне гранични прелази између Србије, Северне Македоније и Албаније, баш као што је то учињено унутар Шенгенског простора. То ће несумњиво допринети процесу помирења међу народима регије, што је веома важно али се тешко да квантификовати. Оно што, пак, можемо јасно представити бројкама јесу економске предикције које кажу да би укидањем постојећих баријера које постоје на границама унутар региона, земље Западног Балкана могле да створе чак 3,5 милијарди евра нове вредности сваке године, те да на дужи рок остваре одрживе стопе привредног раста од преко 5%. Вођени таквом визијом, ми заиста можемо постати економски мотор Европе, а то на концу ни Европска унија неће моћи да игнорише, што значи да реализација иницијативе Отворени Балкан не само да није у супротности са амбицијама држава региона да приступе ЕУ, већ може и поспешити реализацију тог циља.
Србија тренутно успешно балансира између истока и запада. Да ли је дугорочно одржива позиција Србије у том смислу?
Одлука наше државе је да следимо курс војне неутралности и политичке независности. У одређеним ситуацијама, сврставање уз великог и снажног спонзора делује као најбоље решење, међутим на дужи рок посматрано једино суверено вођење спољне политике даје праве резултате. Ако се приклоните неком блоку, кад тад ћете доћи у ситуацију да своје националне интересе морате да подредите захтевима моћног покровитеља. Зато смо се ми одлучили за другачији, наизглед тежи пут политичке независности, који нам већ доноси бројне плодове. Ако некоме то и није било јасно до пре коју годину, сада након избијања кризе изазване пандемијом корона вируса рачуница мора бити сасвим очигледна, јер нам је управо суверена политика омогућила да правовремено набавимо сву неопходну медицинску опрему и вакцине из различитих делова света. Суверено вођење спољне политике никада не представља лак задат, али поред конкретних користи које сам поменуо, значајно доприноси угледу и ауторитету државе у међународној арени. Сигуран сам да ћемо се и убудуће сусретати са бројним изазовима, али исто тако сам уверен да ћемо успети да их пребродимо, баш као што је то и до сада био случај.
Сведоци смо да се у Србији дешава експанзија страних инвестиција са готово свих меридијана света? Која је улога Министарства спољних послова и дипломатске мреже Србије у том погледу?
У савременом систему међународних односа, дипломатска мрежа добија неке нове, нетрадиционалне функције, међу којима је свакако најважнија промоција економских потенцијала државе и подршка привредној сарадњи. Често су дипломатско-конзуларна представништва Србије у свету прва адреса којој се обраћају привредници заинтересовани за неки облик пословне сарадње. Управо стога смо ми у Министарству спољних послова недавно формирали посебан Сектор за економску дипломатију, који ће почети да ради пуним капацитетом током наредне године. Главни задатак колега који ће се бавити том димензијом дипломатског рада биће да координирају рад наших амбасада широм света са релевантним министарствима из сектора економије, као и са другим институцијама попут Развојне агенције Србије и Привредне коморе Србије, како би кроз синергетски ефекат постигли најбољи могући резултати.
Шта Србији може да донесе Самит Покрета несврстаних који је недавно одржан у Београду?
Само одржавање тако велике конференције у престоници Србије, а ради се несумњиво о највећем мултилатералном скупу у Европи током ове године, будући да је учешће узело чак 120 делегација, представља огроман успех наше држави, имајући у виду пандемију корона вируса која и даље утиче на динамику рада у свету дипломатије. Веома је било пријатно слушати све речи хвале којима су присутни министри спољних послова обасипали Србију као доброг домаћина конференције, а неки од њих су истакли да је наша држава поставиле нове стандарде у организацији великих мултилатералних скупова. Но, поред значајног пораста угледа Србије о којем претходно наведене речи говоре, наша држава ће имати и веома мерљиве користи које ће бити могуће квантификовати тек у месецима који следе, када ће доћи до реализације договора који су начињени са бројним државама, пре свега у сфери економије.
Питање Косова и Метохије је један од највећих изазова за Министарство спољних послова и државу. Да ли је питање Косова и Метохије својеврстан Гордијев чвор или видите позитивно решење за припаднике два народа?
Статус Косова и Метохије свакако представља највећи проблем са којим се наша држава суочава у сваком смислу, па тако и у сфери спољне политике. Притом, тај проблем има веома дубоке корене који сежу деценијама, ако не и вековима уназад. Када имате тако дубок и комплексан проблем, није реално очекивати било каква инстант решења. Стога нисам љубитељ метафоре Гордијевог чвора, будући да је Александар Велики тај чвор пресекао потезом мача, а надам се да никоме неће пасти на памет да на сличан начин покуша да реши проблем Косова и Метохије. Једини начин на који се може доћи до дугорочно одрживог политичког решења за тај спор јесу преговори, што представља дуг и мукотрпан процес, а без обзира на то колико преговори буду трајали ми уједно морамо бринути о сигурности српског народа на Косову и Метохији и уједно градити канале за међусобну комуникацију Срба и Албанца на ширем плану. Међутим, за сваки разговор је потребна добра воља две стране, а то је поготово случај када се ради о овом веома комплексном процесу дијалога. Бојим се да званични Београд тренутно нема адекватног саговорника са друге стране стола, а да председник владе привремених институција самоуправе у Приштини Аљбин Курти својим отвореним одбацивањем Бриселског споразума веома дрско баца рукавицу у лице не само нама, већ и европским посредницима. Зато ми се чини да се приближавамо моменту истине, у којем ће управо ЕУ, која је добила мандат за вођење преговора од стране Уједињених нација и под чијим окриљем је још 2013. постигнут Бриселски споразум, морати да ангажује механизме које свакако поседује како би се тај споразум коначно и применио у целости. У супротном, цео преговарачки процес ће изгубити смисао и у много чему ћемо се вратити у време пре 2013. године, а то не би било добро ни за једну страну укључену у процес дијалога.
Да ли је позиција Босне и Херцеговине одржива у будућности, с обзиром да се у региону, али и од одређених светских сила све чешће чује да Дејтонски споразум може да доживи ревизију?
Ма колико проблем Косова и Метохије био комплексан, многи сматрају да Босна и Херцеговина представља проблем који је још теже разрешити. Уздржао бих се од процена о одрживости Босне и Херцеговине на средњи и дужи рок, али очигледно је то да тренутно постоји висок степен незадовољства међу припадницима сва три конститутивна народа. Иако подједнако незадовољство свих представља облик равнотеже, проблем представља то што неки у Босни и Херцеговини сматрају да могу уз подршку међународне заједнице наметати своју вољу другима, кршећи одредбе самог Дејтонског споразума којим је тај деликатни баланс незадовољства успостављен. Наравно, ниједан документ не представља слово урезано у камену, па тако то није случај ни са Дејтонским споразумом, али се његове одредбе могу мењати само уз сагласност оба ентитета и сва три конститутивна народа. Све друго, попут наметања одлука једном ентитету или народу или дрског игнорисања права дефинисаних Дејтонским споразумом представља пут у катастрофу. Надам се да ће међу свим политичким актерима у Босни и Херцеговини превладати разум, као и да ће међународни актери уважити осетљивост ситуације коју данас имамо у тој држави и суздржати се од једностраних, наметнутих мера којима се суштински негира сувереност Босне и Херцеговине и њен демократски карактер, а читав регион драстично дестабилизује.
Преузмите андроид апликацију.
