Не морате бити заљубљеник у приче о духовима да бисте осетили необичну магију Единбурга, нити је потребно да сте фан историјских спектакла о Вилијаму Воласу и витезовима да би вас овај град потпуно опчинио. Единбург поседује ону ретку комбинацију шарма са разгледнице, док се у њему мешају мирис мокрог камена, одјеци старих, уврнутих легенди и оштар ваздух који допире са Северног мора.
Читава шкотска престоница делује као грандиозна позоришна сценографија подигнута на угашеним вулканима и стрмим брдима, са својим мрачним средњовековним уличицама које се преплићу са елегантним неокласичним булеварима, стварајући визуелни контраст који мало који град на свету може да понуди. Неодољиво, упркос томе што су овде сивило и киша скоро па загарантоване појаве.
Единбург се несумњиво најбоље доживљава пешице, чак иако није нимало раван, па сваки путник намерник мора бити спреман на озбиљне успоне, стрме нагибе и бесконачне камене степенице које спајају различите нивое историје и архитектуре. Ипак, све муке ће се исплатити.
Први сусрет са градом обично је Стари град и његова чувена Royal Mile, улица која представља саму кичму овог дела насеља и спаја две најважније тачке шкотске монархије. Док се полако спуштамо од масивних зидина единбуршког замка према палати Холируд, тешко је одолети бљештавим излозима са вуненим шаловима и сувенирима. Ипак, најпаметније је храбро скренуте у уске, мрачне пролазе познате као “closes” (којих овде има преко 250), јер се управо тамо налазе најлепша скривена дворишта, заборављени вртови и духови прохујалих векова који као да још увек шапућу приче о књижевности, куги и револуцијама.
Сам единбуршки замак је незаобилазан симбол који доминира хоризонтом са своје вулканске стене, али је за његову посету кључно резервисати улазницу данима унапред како би се избегли непрегледни редови и заиста добила прилика да се у миру посматра град са висине, док у позадини одјекују топови који традиционално означавају време.
Након што прођемо поред импозантне катедрале St Giles са њеним карактеристичним кровом у облику круне, морамо дозволити себи онај прекопотребни луксуз – одмор у неком од ушушканих подрумских кафеа уз топли скон са џемом или пак уз чашицу врхунског singl malt вискија, јер Единбург то од нас просто захтева као део своје културе уживања. Нови град, с друге стране долине, доноси потпуно другачију, хладнију али невероватно елегантну енергију са својим широким, строго планираним булеварима и Princes Street вртовима који у пролеће постају вибрантно зелена граница између две потпуно различите епохе људског стваралаштва.
За оне путнике који су у потрази за оним епским, филмским видиковцима, Calton Hill нуди најлепше панораме без превеликог физичког труда, са својим недовршеним националним спомеником који подсећа на Атину, док је врх Arthur’s Seat резервисана искључиво за оне најупорније, спремне на озбиљан ветар, блато и планинарење усред саме градске вреве како би доживели осећај потпуне слободе на врху света.
Један дан вреди посветити оним ситним детаљима који путовање чине незаборавним и личним, попут посете бајковитом Dean Village–-у, месту које изгледа као да је испало из неке илустроване књиге бајки из 19. века, са својим старим млиновима и каменим мостовима који премошћују мирну реку Water of Leith, , заробљену у срцу модерне и бучне престонице.
Пут посетиоце даље може навести према лучком делу града, Leith, који се у последњим деценијама трансформисао из грубог радничког кварта у софистицирани епицентар најбоље гастрономске сцене у држави, где се у старим складиштима данас налазе ресторани са Мишленовим звездицама.
Када већ огладнимо од силног ходања, на менију су локалне кулинарске специфичности; традиционални шкотски доручак са црним пудингом и кобасицама који је и убедљиво најбоља заштита од влаге и хладноће, а чувени haggis, упркос својој контроверзној репутацији, вреди пробати бар једном, макар само да бисмо могли са поносом да кажемо да смо искусили аутентичну Шкотску у њеном најсировијем облику.
Најбоље време за посету овом граду су касно пролеће када све цвета или рана јесен када град добија бакарну боју. За путнике који воле креативни хаос, најбоље је отићи током августа месеца када се одржава светски познати Фринге фестивал и када свака улица, сваки паб и сваки подрум постају позорнице за уметнике из целог света.
Единбург је град који нас не моли да га заволимо. Овде ће се то десити природно и ненаметљиво, док ходамо по његовој влажној, сјајној калдрми и слушамо како се негде у даљини, кроз маглу, пробијају меланхолични и моћни звуци гајди.
Аутор текста: Н. К.
Преузмите андроид апликацију.
