Институт „Српски мост“ из Шведске објавио је пост на Инстаграму који је покренуо бурну расправу:
„Где су сада Зелени и Јонас Шјостед – кад Шведска од 1. јануара 2026. почиње да копа уран, један од најопаснијих елемената по природу и људе? Када је Србија планирала експлоатацију литијума, који је далеко мање штетан, ти исти гласови су викали о екоциду и уништавању животне средине. Када то ради Шведска – онда се то зове ‘зелена транзиција’ и ‘стратешка самодовољност’. То није екологија, то је политичка двострукост у најчистијем облику“, стоји у објави ове непрофитне организације из Малмеа.
Чињенице су јасне — парламент Шведске („Риксдаг“) је 5. новембра 2025. изгласао укидање забране: правила се мењају у Еколошком законнику и Закону о минералима, а влада овај потез везује за енергетску безбедност и план обнове нуклеарне енергетике. Гласање је прошло упркос противљењу дела опозиције и локалних заједница.
Овде се природно отвара питање критеријума. Када Србија покуша да отвори расправу о литијуму, реторика дела међународних и домаћих актера моментално скаче на максимални аларм – „екоцид“, „уништење природе“, „неповратна штета“. Кад истовремено Шведска најави уран (материјал са несумњиво тежим безбедносним режимом и дуговечним ризицима), наратив се мења: „зелена транзиција“, „стратешка самодовољност“, „отпор зависности од увоза“. Ако се начелни „еко“ стандарди мењају у зависности од географске ширине и политичке мапе, то више није екологија, него политика и економија.
Управо зато се у домаћој јавности легитимно поставља и шире питање — да ли је део спољног фактора намерно кочио развојне пројекте Србије, покушавајући да кроз кампање и уличне притиске око литијума изазове политичку нестабилност, док се слични и много ризичнији подухвати на северу Европе промовишу као „зелени искорак“? Уз то иде и дилема о лицемерју — зашто једни „смеју“, а други „не смеју“ да развијају стратешке ресурсе?
У том контексту, став државе Србије да се о свему одлучује уз строге стандарде, транспарентне процедуре, учешће локалних заједница и заштиту државних интереса делује као покушај да се заштите и природа и развој, уместо да се Србија гурне у позицију трајне зависности од туђих сировина и туђих тржишта.
Поглед редакције портала Српски Угао
Пост „Српског моста“ отворио је праву тему — да еко-стандард мора бити универзалан. Или је „зелено“ свуда, или није нигде. Србија не треба да бира између природе и развоја, већ између лоших и добрих пројеката. Само они са строгим надзором, јавним гаранцијама, локалним уделом у користи и потпуном транспарентношћу треба да прођу.
„Лажне екологе“ најлакше је препознати по једном критеријуму — кад шапућу у Стокхолму, а вичу у Лозници.
Вучевић: Ванредни парламентарни избори сигурно ће бити 2026. године
\Преузмите андроид апликацију.
